Живјели су недалеко од мене, класика, на око успјешни и драги људима око себе. Нико није могао завирити иза осмјеха и држања за руке. Позориште у стварноме животу. Додуше представе бивају одређене дужином или бројем извођења, па се у животу може одиграти више улога. У животу само једна, у случају неуспјеха потпуни крах и промашен живот. Изостану звиждуци и смијех, пораз је свеједно болан и одвратан. Наступи тишина и тихи сажаљиви подсмјех.
Престари да траже смисао и да објашњавају својој породици разлоге за раскид остали су заједно. Свако на својој страни кревета и у својој соби. Лишени стварне бриге као роботи изговарали су деценијама оно што се од њих очекивало да кажу.
Ове године Јаков Милатовић, предсједник Црне Горе, није честиттао Велики петак, што значи д асу моје поучне критике и те како утицале на њега.
Све коментаре сам објавио у документарној књизи.
Овдје ћу у цјелини пренијети "Уводну ријеч аутора" која дословно гласи:
Ова књига је збирка колумни које сам објављивао на друштвеној мрежи Фејсбук, као и преко разних портала у: Подгорици, Велети, Никшићу, Београду, Сарајеву и тако даље, што је видљиво у фуснотама на крају сваке колумне.
Да стане на обалу мора и да пљуне у њега, претворио би га у крв!
Срећа смутљивца је у туђој несрећи. Храни се туђом муком. Од ње се гоји.
У вријеме најстрожијег поста смутљивац потајно крв пије свима којима је на било који начин усиљено близак!
Вара се свако ко мисли да такав нема карактерних особина. Има и то неколико: љубомору, завист, пакост, злобу и мржњу.
На скали људске посрнулости таква протува данас громогласно напада оне које је до јуче дизао у небеса као партијски омлaдинац. Учлањује се по задатку у разне странке, покрете и институције са циљем да иза себе остави пустош.
Овај и Онај су рођена браћа и истовремено су алфа и омега у држави и државној страви, било да су позиција, или опозиција, њима је свеједно...
Овај је имао своју опозицију као декорацију Тројанских коња који су оставили магареће отиске по образу народа.
Онај је је држао касу и у шаци је држао бесловесну масу која је потрошила пола живота у ништа у сред и око буњишта.
Сада је Овај опозиција, а некадашње декорације Тројанских коња сада су позиција.
Свакодневно смо свједоци да нам кукавице најгоре о јунаштву малоумно говоре, да нам лопови блебећу о поштењу, курве о моралу, ругобе о љепоти, садисти о милосрђу, злочинци о хуманизму, силеџије о миротворству.
Дочекали су наши умни јуначки велики и високо морални преци да им неодговорно суде неки: малоумни, кукавички, најмањи и неморални синови, унуци и праунуци, најприје кроз комунистичку идеологију, идеолошку утопију, затим кроз разне странке и покрете.
Ко су они, освејдочени имбецили и морони?
То су синови комуниста, удбаша, батинашких полицајаца.
Њихови дједови бјеху јуначки часни Солунци, а очеви Титови волови и јунци.
Кад су титоисти повели вјерско-национални грађански рат 1991. године, баш онако како сам најављивао у својим говорима, осуђен сам 12. марта 1981. године и послије затворске казне емигрирао 29. новембра 1983. године, разрадили су стратегију под покровитељством Службе државне безбједнсти (СДБ), некадашње Удбе, а у сарадњи са страним обавјештајним службама по бјелосветској помрчини, трансформисана Удба омогућила је да у промијењеним условима, послије рушења Берлинског зида, титулар власти и средстава остане у рукама ранијих комунистичких властодржаца, а управо то потврђује неумољива и непоткупљива статистика.
Статистика недвосмислено потврђује да су се ортодоксни комунисти подијелили у двије колоне.
Једна колона су гласноговорници западних интереса и мрзитељи сопственог народа.
Друга колона су комнисти маскирани у лажне националисте који су створили неокомунистичку десницу са лажним патриотизмом.
 |
| Наташа Симић |
Дискриминација бољег од себе и сплеткарење око себе својствено је онима којима је једина срећа у туђој несрећи, својствено је, дакле, онима који мисле да јесу оно што нијесу и што никад не могу бити.
Претежно су то они који су, у нашем случају, све сазнајне вриједности усвојили само кроз титоизам као понижавајући антисрбисам и антихуманизам.
Они су далеко од христоликог погледа на свијет, дакле они се Бога не боје и пред људима не стиде, а управо такви сада Бога често спомињу, скоро у свакој другој реченици, а до јуле Бога спомињали само кроз најсочније псовке које су постале урбане штаке духовним и моралним инвалидима!
Жалосно је и срамотно да се управо такви данас гурају да буду „бранитељи“ Срба, а такви чувају српске виталне интересе онако као што коза чува купус, лопов ваш новац и курва образ свом мужу.
Академик (ХАЗУ), Лидија Пехар (Сарајево) има два доктората - докторат из педагогије и докторат из психологије. Ради као редовни професор УНСА (на којем је бирана у сва научно-наставна звања). И психотерапеут је.
У три мандата је била продекан за наставу и студентска питања, а обављала је и многе друге значајне функције. Била је ментор за 12 докторских теза, 25 магистарских радова (магистара наука, а не струке) и за стотине дипломских (мастер радова).
Члан је: Академије за науку и умјетност, Управног одбора Универзитета и дописни је члан Хрватске академије знаности и умјетности.
До сада је објавила 100 научних радова и 15 књига.
* Интервју бих започела информацијом да ћете у мају имати радионицу уживо у Бару о нарцисима. Можете ли рећи нешто о томе?
Другови и господо, паликуће који изигравате ватрогасце, Дракуле у Заводу за трансфузију крви, ратни миротворци, миротворни ратници, криминални политичари, политички криминалци, националне штеточине, политички дилетанти, сви ви који сте ратовали за мир и јебали народ за вашу невиност, идите на сметлиште историје да вас народ ускоро не би бацио на то историјско ђубриште које сте заслужили одавно.
Ви сте неограничено зло са ограниченом интелигенцијом!
Ви сте добровољни даваоци туђе крви коју сте дебело уновчили, што и слијепци виде са вашим вилама, јахтама, астрономским примањима док учитељи, наставници, професори и научници претурају по контејнерима, а отићи ћете на сметлиште историје јер ви сједите на вашим образима.
Ви сте устоличили најгоре и плански одстранили најбоље, јер памет, образованост и поштење незгодни су свједоци ваше глупости, неписмености и непоштења.
Уосталом, ваша једина сврха је да се ваше празне главе попну до врха, па и преко њега, до самог Бога кога намјеравате да протјерате и да га сахраните као ваши очеви и дједови што су то радили у банатској Белој Цркви и на Капином Пољу код Никшића.
На силу сте нас убјеђивали у ваше комунистичко „братство и јединство“, хапсили сте нас, затварали и убијали зато што смо с правом критиковали ваше комунистичко једноумље, хапсили сте нас и убијали што смо на вријеме указивали да је Устав из 1974. године школски примјер правне обмане народа и перфидна припрема за најстрашнији и најкрвавији вјерско-национални и грађански рат, па кад сте касније заиста започели тај крвави вјерско-национални грађански рат у режији ваших спољних помагача: Великоњемачког Четвртог Рајха, Црне католичке интернационалне, масонске финансијске олигархије, позвали сте нас да ми нашим тијелима у нашој крви рушимо ваше лажно комунистичко „братство и јединство у које сте нас раније на силу зликовачки убјеђивали.
Бацам рукавицу у лице свим српским правницима, адвокатима, судијама, политичарима. Бацам рукавицу у лице свима из два разлога.
Први је што нису поштовали принцип конситуитивних народа приликом разграђивања државе 1991. године.
Други је Гордијев чвор на Косову и Метохији чије рјешавању сви приступају као онај љекар који здравља својих пацијената прати на тај начин што редовно ишчитава посмртне плакате на бандерама.
Државно-правно и територијално уједињење народа у Србији и Републици Српској, у првом степену, као и касније уједињење са народом у Црној Гори, у другом, и на крају државно-правно и територијално уједињење са народом Републике Српске Крајине, која је тренутно под окупациом, у трећем степену, ма колико се то некоме свиђало или не, историјска је неминовност, баш онако како сам предлагао у свом „Предлогу за нацрт српског националног програма“ 13. мајa 1989. године, дакле знатно прије појаве било које странке на српском говорном подручју, због чега је против мене узалуд вођен судски процес и расписана савезна полицијска потерница која је трајала десет година, све до 11. јуна 1999. године кад је потписана капитулација у Куманову, а за то вријеме сам се налазио у емиграцији јер сам 12. марта 1981. године осуђен зато што сам, отворено критикујући Устав из 1974. године, пророчки најављивао вјерско-национални и грађански рат који ће да поведу комунисти као лажни националисти код свих народа, што се касније заиста и десило, да би током тог рата, на основу одлуке Бадинтерове комисије 29. новембра 1991. године (опет фамозни 29. новембар, као онај у Јајцу, као онај у Бечу кад је умрла Марија Терерзија, симболизујући брисање свега српског на Балкану!), административне Титове републичке границе у српској крви претворене у међудржавне, а све те границе, да подсјетим, у длаку се поклапају са оним Хитлеровим границама из 1941. године.
Сви смо
дочекали ово што нисмо морали захваљујући љевацима на десној страни због којих
народ храмље на обје ноге. ИмаЈући ово у виду неминовна је лустрација, односно уклањање
из политичког и јавног живота свих комунистичких руководилаца, удбаша и удбиних
доушника.
Увођењем
вишепартијског система, наравно неокомунистичког, у разним комунистичким
фракцијама, прескочена је лустрација.
Намјерно је
прескочена како би у промијењеним
условима титулар власти и економске моћи
остао у комунистичким, односно неокомунистичким рукама. Управо ово се види послије свих избора у Србији, Републици Српској и Црној
Гори.
У свим
случајевима главни промотери робовласничког и дужничког ропства на Балкану су управо комунистички и неокомунистички
кадрови, односно партизански синови, унуци, па и праунуци.
Постоје људи који мисле да су надљуди, а у ствари су подљуди.
Њихов којефицијент интелигенције је мањи од броја њихових ципела.
Такви се у све разумију иако ни о чему појма немају.
О философији знају више него: Сократ, Аристотел, Платон, Хегел, Кант, Ниче, Шопенхауер и остали; о књижевности више сви књижевници заједно; о политици више него сви политичари и политички аналитичари.
У свакој чорби су мирођија, а специјалност им је да сваком поштеном човјеку запрже отровну чорбу јер поштени је незгодан свједок о њиховог непоштења.
Народ за такве каже да су гњиде и вјерује да је гњида измет од вашке.
Такви се лако препознају по симболима њихових (бес)карактерних особина на скали моралне и духовне посрнулости: љубомори, зависти, пакости, злоби, мржњи, лукавству, подлости, кукавичлуку, лажи, сплеткарењу, гордости.
Ја теби, ти мени, овај ономе, онај тамо ономе, увезани су по партијској и црквеној линији, један брат овамо, други тамо, а сви заједно танцују по такту програмера хаоса, један другоме пред камерама једни другима ваде очи, а кад се свијетла погасе грле се у мраку који је њихов заштитни знак.
Благо томе ко их не зна, куку ономе који их препозна.
Удружили се сви из полусвијета по протоколу обогаћених пробисвијета.
Кидишу на онога ко их препозна на прашњавом тротоару пуном њихових изгажених испљувака који су њихове праве слике и прилике!
У самообмани самоозваничили су се у феудалним ћумезима као једини тумачи слободе и једини правни заступници истине, Бога, свега и свачега и из тог брлога протјерују свакога ко нема благослов њихове “Службе“.
Све се ово дешава у најмањој земљи са највише шпијуна, политичких криминалаца и криминалних политичара у цијелом свијету.
Ово стање кроз густо грање има високу цијену на њиховој меркантилној пијаци зато што нас најскупље коштају најјефтинији (не)људи!
(Иво Андрић)
Студенти и народ су ћутали
Одајући пошту настрадалима испод надстрешнице
Али се тишина није чула
Није одјекнула
Једино у глави врховног шибицара
Закључала се у ограниченом уму
И опорој души злобног циника
Одакле је излетела у етар
Као чувена реченица
"...неки имбецил из Ниша..." Дописница РТС-а
"...каже тишина је одјекнула."
Најновија догађања на домаћој и свјетској политичкој сцени дају ми за право да сам прије равно 35 година био на најисправнијем путу од кога нисам одступио до данас ни за милиметар.
Наиме, 13. маја 1989. године одржао сам у Никшићу предавање својим сарадницима у Црној Гори аудио поруком коју ћу објавити у наставку текста. Тада сам дао свој ПРЕДЛОГ ЗА НАЦРТ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА и то предавање објављено је у цјелини у брошури „ЗА ОДБРАНУ НАРОДА“ почетком јуна 1989. године.
Због тога је Окружно јавно тужилаштво у Подгорици против мене подигло оптужницу по чл. 133 ст 1 (казна од 3 мјесеца до 3 године) и члана 134, ст. 1 и 2 (казна од 10 година до смртне каазне – у то вријеме смртна казна још није била укинута!), а РСУП Црне Горе 11. јуна 1989. године за мном је расписао савезну полицијску потјерницу због „распиривања расне и верске мржње“ и послије истека петогодишње потјернице иста је обновљена 1994. године, да би ме након истека друге потјернице 1999. године сепаратистички режим у Црној Гори и даље задржао на црној листи, да бих се послије три политичке робије у отаџбини, два преживљена атентата у емиграцији 1986. и 1991. године, али оба пута су атентатори однијети на носилима, коначно вратио из политичке емиграције 15. јуна 2020. године, послије 37 година емиграције у којој сам оставио дубоке и часне српске националне трагове, објавивши до тада 43 књиге (сада имам 46 објављених!) на српском и њемачком језику у корист Срба, од којих су многе преведене на неколико светских језика.
Пише: Милорад ГУТАЉ
ЗВОРНИК, 2. МАРТА /СРНА/ - Политичко Сарајево поприлично је у паници без јасног става како да изађе из ситуације коју је произвело, слушајући првенствено бившег америчког амбасадора Мајкла Марфија и њемачког држављанина Кристијана Шмита.
Марфи и Шмит су гурнули своје судске послушнике у БиХ да воде политичко-правни процес којем су, са становишта струке, можда дорасли, али су остајући вјерни лажном протектору, погазили судско достојанство, морал, право, правду и срушили правни систем.
А како да живот и свет волим
Да тако снагу себи створим
Како да непостојаност избацим
Непостојаност ону која је наметнута
И ону коју сам ја непажњом и грешком себи наметнуо
Гора је од страха
И тврда је
Некада је и избацим
Тог дана, прецизије речено 7. марта 1999. године у свом говору, између осталог, говорио сам о наци-фашистичко-комунистичком распарчавању српске етничке и историјске територије, подсјећајући на дахијску сјечу кнезова 1804. године која је била повод Првог српског устанка и при том сам насилну смјену др Николе Поплашена са мјеста предсједника Републике Српске означио као почетак нове сјече српских кнезова на крају двадесетог вијека.
На наредну сјечу се није дуго чекало, тачније речено данас 26. фебруара 2025. године Суд Босне и Херцеговине изрекао је казну затвора у трајању од годину дана предсједнику Републике Српске Милораду Додику и шестогодишњу забрану политичког дјеловања на основу небулознихе одлуке илегалног Шмита кога треба ухапсити уколико се појави на територији Републике Српске или Србије!
У томе предњаче комунистички „националисти“; марксистички „четници“; невјерујући „вјерници“; неки наставници биологије који су до јуче дјецу обњањивали да је човјек постао од мајмуна умјесто да су на свом примјеру подучавали дјецу да је мајмун постао од човјека; наставници марксизма који сада предају вјеронауку захваљујући миту и корупцији и, и, то „и“ могло би да испуни дебелу књигу о нама самима какви јесмо, а боље да нијесмо!
Сви они нападно метанишу. Од њих не можеш да приђеш икони. Кад се крсте чине то толико нападно и карикатурално, разбацујући се у широком луку десном руком, а често и лијевом, као да подучавају Бога како Бог треба да се крсти и како велики Гспод Бог треба Богу да се моли, успут приликом нападног и карикатуралног прављења крста на себи некога млатну по носу.
Пише: Милорад ГУТАЉ
ЗВОРНИК, 24. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бошњачко Сарајево је сав свој политички капацитет усмјерило на укидање Републике Српске под идејним вођством неколико амбасадора западних земаља и високих представника који су упорно радили да се дерогира Република Српска и српски народ, а неријетко и хрватски народ који је стао у заштиту Херцег-Босне као оквира у којем се осјећа слободно.
Дивљење буди,
крај старог бунара расте, горостасно...
Мој храст, близу шуме,
удаљен од пута,
на ливади своје место има,
покрај белих рада, своју срећу живи...
Вративши се са гробља одмах сам обавијестио полицију о проналаску подметнуте пушке испед моје куће.
Двојица инспектора који су дошли и преузели пушку рекли су ми да је нестанак пушке пријавио извјесни Павићевић са Слапа и да је она пала са крова аутомобила који се кретао од центра Даниловграда у према Слапу баш испред моје куће .