Прво да се осврнем на значење ангажоване поезије.
У (зло)времену сваки човек, нарочито писац, односно песник, никако не сме остати неми посматрач суноврата појединачних и колективних, јер остати по страни и пустити да коров буја у људима и око њих, није ништа друго до кукавичлук најгоре врсте и кад се у понор сурвавају све вредности.
Сваки писац, или песник, који немо посматра паклено падање постаје ћутолог и самим тим саучесник, јер несупростављање злу није ништа друго до охрабривање зла.
Књижевна ангажованост никад није била актуелнија као данас, у овом (зло)времену које устоличава: лудост уместо мудрости, неморал уместо морала, злопочинство уместо хуманизма, ругло уместо лепоте, безверје уместо вере, незнање уместо знања, безнађе уместо наде и.... то и могло би да испуни дебелу књигу.
Дух полусвета не подноси јаке личности и ауторитете ако такви нису на власти! Јаке личноси су за полусвет незгодни сведоци дубина њихових плиткоћа.
Људи из полусвета су миљеници свих могућих тирана јер нико са толико сервилности и захвалности не љуби гробарску лопату у рукама зачуђених гробара.
Људе из полусвета не можеш да видиш у природној величини већ само ципеле са пертлама, јер је остатак тела увучен у дебела црева гробара који ревносно копају раке свима, па чак и нерођенима!
Удворништво и претворништво нигде на свету није изражено као код нас.
У ангажованој збирци песама „Врховни шибицар“ песник Миле Ристовић зналачки наизменично преплиће кризу вредности и кризу духа у савременом добу које све више постаје властита негација, па имајући ово у виду спонтано се намеће неминовна мисао да је реч о квалитетној и дубоко осмишљеној поетици која дјелује: саркастично, сатирично, провокативно, узнемирујуће, полемички, опомињуће и обавеззјуће да се логици врати логичност, смисао бесмислу, нада безнађу...
У песми „Образац времена“ у прва два стиха, песник нас суочава са суровом стварношћу у којој живимо да не постојимо
„Кодови, а не годови
Обележили су наше дане“,
бескомпромисно жигошући јавно легализовано насиље над мозгом и срцем које нам намећу сви „наши Луцифери“ који су у тесној вези са страним Луциферима широм ове белосветске помрчине по којој се фаворизују најгори и на маргину склањају најбољи.
Међу најбољима свакако спада уважени песник Миле Ристовић који целим својим стваралачким и патриотским бићем стоји иза сваке написане речи у овој изузетно вредној збирци ангажоване поезије.
Анатомију „Врховног шибицара“ (зна се ко је тај у Србији и тренутно српској Бстрагији!) Миле Ристовић компјутерском прецизношћу најсугестивније осликава.
На пример да „Врховни шибицар“ стане на обалу мора и да пљуне у њега, претворио би га у крв!
Срећа „Врховног шибицара“ је у туђој несрећи. Храни се туђом муком. Од ње се гоји.
У вријеме најстрожијег поста „Врховни шибицар“ потајно крв пије свима којима је на било који начин усиљено близак, или далек, свеједно!
Вара се свако ко мисли да „Врховни шибицар“ нема карактерних особина. Има и то неколико: љубомору, завист, пакост, злобу и мржњу.
На скали људске посрнулости таква протува данас громогласно напада оне који нису њему по вољи на било који начин. У стању је да чак непријатеље овог нарoда позове да бомбардују народ који је крив само зато што је жив.
Гдје се год појави „Врховни шибицар“, та морална мизерија једино достојна јавног презрења, никад не оставља отворена врата иза себе, већ их затвара задњицом која је његов образ!
„Врховном шибицару“ се нико више не приближава, већ он упорно тражи жртве да би их касније злоупотријебио. Кад га приликом злоупотребе суочите са чињеницама прави се мутав, појма нема и ни за живу главу неће да призна оно што мора, а неће јер је свестан да се признањем стропоштава у властити понор. Да би избегао властити понор такав „Врховни шибицар“ покушава да друге у понор гура, али док га неко повуче са собом, што се, по правилу, догађа по Божијем праву које је далеко старије од свх каснијих овоземаљских!
„Врховни шибицар“ уопште не поштује интегритет туђе личности и бескрупулозно лаже, увијек му је крив други и себе ставља у позицију недужне жртве пред онима са којима манипулише, обезвређујући туђа мишљења и осјећања, покушава да другоме арогантно наметне своју прикривену подлост и при том занемарује границе туђег стрпљења.
Због тих бескарактерних особина „Врховног шибицара“ једноставно стављају на маргину они који имају интегритет, који не лажу, који нису арогантни и подли и управо такви су на мети безочног „Врховног шибицара“ који шурује и са црним ђаволом не би ли заумно успио да нашкоди другима, јер му је то компензација за властиту неоствареност
Злог „Врховног шибицара“ вријеђа доброта часних људи. Зато им пришива разне етикете, баш онако како је написао велики Владимир Булатовић Виб: „Од свих послова најлакши је лепљење етикета. Заиста је лако: исплазиш језик, овлажиш етикету и залепиш је на човека. Може и овако: пљунеш човека па залепиш етикету.“
Да би „Врховни шибицар“ прикрио своја подмукла злодјела покушава да моралише попут оне проститутке која трабуња о свом моралу својим бившим клијентима из јавне куће.
Вррховни шибицар нема пријатеља и зато мисли да су му сви непријатељи зато што га у широком луку заобилазе сви разборити и умни. Зато Врховни шибицар мијења тезе, изврће чињенице.
Ипак, на црном можданом платну његове немоћи разборитима је јасно видљива анатомија „Врховног шибицара“.
Имајући све ово у виду читаоцима најсрдачније препоручујем књигу „Врховни шибицар“ уваженог аутора Милета Ристовића.