Тим поводом морам да ускликнем – НЕ МОЖЕТЕ МИ НИШТА!
Нисте ми могли ништа кад сте послали два атентатора 8 јуна 1986. године на дан избора Курта Валдхајма за предсједника Аустрије, ратног злочинца који је учествовао у ликвидацијама Срба у мјесту Доли у Пиви и на Козари као оберлајтнант (старији поручник!) у злогласној дивизији „Принц Еуген“. Подсјећам вас да су тог 8. јуна 1986. године атентатори однијети на носилима, а ја остао неповријеђен.
Нисте ми могли ништа ни 13. августа 1991. године кад ме напало неколико наоружаних бандита у лажним униформама аустријске полиције, о чему је тада општирно писала аустријска, њемачка и ондашња југословенска штампа, а тада сам, иако лакше рањен, натјерао у бјекство све нападаче.
Нисте ми могли ништа ни прошле године, тачније речено 16. јануара 2024. године када сте испред моје куће подметнули пушку да би је неко из мрака употријебио ноћу у добро освијетљено двориште, јер сам то онемогућио на тај начин што сам баш ја пронашао ту подметнуту пушку послије повратка са гробља, а прије одласка на гробље није је било ту.
Ликвидацију сам спријечио на тај начин што сам обавијестио полицију о проналаску подметнуте пушке испред моје куће и поднио пријаву против Н.Н. лица, али до овог тренутка, дакле ни послије скоро 15 мјесеци полиција није нашла за сходно да пружи доказе о истрази, ни о отисцима на подметнутој пушци. Очигледно даа је ријеч о државном пројекту који је пропао!
Нисте ми, дакле, могли ништа ни кад сте против мене хушкали групе усташа у Сиднеју 1989. и 1990. године, групе Шиптара од 1991 до 2020. године у Бечу због организовања 200 масовних српских демонстрација испред аустриског парламента, америчке, њемачке, енглеске и француске амбасаде, као ни групе усташа и Шиптара испред сједишта Уједињених нација у Њујорку послије мог говора 15. августа 1992. године.
Сви су они у свим случајевима храбро подвијали репове и бјежали главом без обзира док су одушевљени Срби препричавали да ме метак неће и констатовали да сам и дан данас, иако имам пуне 74 године, као познавалац борилачких вјештина, нормиран на девет људи моје тежине, као што препричавају да је од мене два пута у Амстердаму 1991. и 1992. године бјежао Титов удбашки егзекутор Слободан Митрић, звани „Карате Бог“ који је у емиграцији убио неколико емиграната.
У свим овим случајевима, као и у другим које нисам овђе навео, управљала је невидљива и моћна рука, али у мом случају сасвим немоћна, јер о тој моћној руци иза кулиса антицивилизацијске завјере безбој пута сам писао за последњих 50 година у 46 до сада објављених својих књиха на српском и страним језицима, а та невидљива моћна рука је у мом случају сасвим немоћна јер имам најбољег чувара – Бога зато што сам непоправљиви љубитељ и пропагатор истине коју заступан максимално бескомпромисно, јер сваки компромис би био
штету истине.
Петар Милатовић Острошки