Живјели су недалеко од мене, класика, на око успјешни и драги људима око себе. Нико није могао завирити иза осмјеха и држања за руке. Позориште у стварноме животу. Додуше представе бивају одређене дужином или бројем извођења, па се у животу може одиграти више улога. У животу само једна, у случају неуспјеха потпуни крах и промашен живот. Изостану звиждуци и смијех, пораз је свеједно болан и одвратан. Наступи тишина и тихи сажаљиви подсмјех.
Престари да траже смисао и да објашњавају својој породици разлоге за раскид остали су заједно. Свако на својој страни кревета и у својој соби. Лишени стварне бриге као роботи изговарали су деценијама оно што се од њих очекивало да кажу.
Ти драги људи су ту поред нас живјели по аутоматизму и навици. Боловали, ишли на посао и на љетовања. Подизали дјецу и старали као и ми остали. Нервирали се око поскупљења и гужви, у ствари претварали се да их то нервира баш као и нас остале. За невјешто око и њихово присуство на некоме тужном скупу било би дирљиво и достојанствено, сузе су заиста биле праве. Оно што нијесу биле намијењене ни ожалошћенима ни покојнику је друга прича. Оплакивали су сами себе, кратак и несврсисходан живот, пропуштене прилике и тај свој уврнут недостатак животне страсти и енергије. Потрајало је то добрих четрдесет година, док су ћерке и синови пронашли свој пут и основали своје породице. Ријетко се у тај хладни мир увукло неко подсјећање, погледала нека фотографија или нешто што подсјети на неко друго и другачије вријеме. Ово данашње је било сасвим довољно.
Пар метара од ове складне породице свој породични мир или рат нашли су људи који су се непрекидно свађали. Свађали су се и у друштву и насамо. Увијек је за њих било и вријеме и прилика за свађу, псовке и погрде. Некако је и породица слиједила тај примјер, није ту било тренутка предаха. Расправе, инати и тензије по цијели дан. Сви смо зазирали од њих да се неби нашли на мети тих оштрих и бритких језика. Вишак енергије, слаба контрола или све то заједно са превеликим очекивањима? Ко ће то на крају крајева знати, живјели су онако како знају и умију.
Изгледало би по овоме мојем наклапању да је ту у таквоме окружењу било тешко или непријатно, уствари било је ако смијем да признам лијепо и динамично. Живјети између два пола давало је неки лажан осјећај средине, и чинило се да сви около живимо неким ''нормалним'' животима. У ствари гледајући њих и кометаришући њихове поступке давали смо себи неки незаслужен значај и квалитет. Ипак једини квалитет који сам препознавао код себе је тај да сам некако у себи припадао и једоме и другоме свијету. И свијету испразних и свијету ратоборних, некако сам могао разумјети и једне и друге. Један наш велики глумац рекао је да улогу у којој глуми ратног стрвинара и хуљу никада више не би одиграо. Ојетио је каже да има таквога штофа у себи, постидио се тога. Нешто је слично самном, подједнако бих одиграо и испразног само себи довољног човјека и последњу битангу. Овакви полови су нам неопходни у животу, јер иначе не би знали ко смо и ко нијесмо. А заиста ко смо? Јесмо ли баш онакви како се видимо у излогу поред којег прођемо или код људи изазивамо потпуно другачије емоције? Јесмо ли баш онолико добри и племенити како мислимо да јесмо? Ко смо ми данас, ко ћемо бити сјутра... Ја лично волио бих да будем бољи.