Да стане на обалу мора и да пљуне у њега, претворио би га у крв!
Срећа смутљивца је у туђој несрећи. Храни се туђом муком. Од ње се гоји.
У вријеме најстрожијег поста смутљивац потајно крв пије свима којима је на било који начин усиљено близак!
Вара се свако ко мисли да такав нема карактерних особина. Има и то неколико: љубомору, завист, пакост, злобу и мржњу.
На скали људске посрнулости таква протува данас громогласно напада оне које је до јуче дизао у небеса као партијски омлaдинац. Учлањује се по задатку у разне странке, покрете и институције са циљем да иза себе остави пустош.
Гдје се год појави таква протува, та морална мизерија једино достојна јавног презрења, никад не оставља отворена врата иза себе, већ их затвара задњицом која је његов образ!
Смутљивцу се нико не приближава већ он упорно тражи познанство да би га касније злоупотријебио. Кад га приликом злоупотребе суочите са чињеницама прави се мутав, појма нема и ни за живу главу неће да призна оно што мора, а неће јер је свјестан да се признањем стропоштава у властити понор. Да би избјегао властити понор такав превртљи смутљивац покушава да друге у понор гура, али док га неко повуче са собом, што се, по правилу, догађа по Божијем праву које је далеко старије од свх каснијих овоземаљских!
Злог смутљивца вријеђа доброта часних људи. Зато им пришива разне етикете, баш онако како је написао велики Владимир Булатовић Виб: „Од свих послова најлакши је лепљење етикета. Заиста је лако: исплазиш језик, овлажиш етикету и залепиш је на човека. Може и овако: пљунеш човека па залепиш етикету.“
Да би смутљивац прикрио своја подмукла злодјела покушава да моралише попут оне проститутке која трабуња о свом моралу својим бившим клијентима из јавне куће.
Смутљивац нема пријатеља и зато мисли да су му сви непријатељи зато што га у широком луку заобилазе сви разборити и умни. Зато смутљивац мијења средине, али свуда часни прочитају нечасног.
На црном можданом платну његове немоћи разборитима је јасно видљива анатомија смутљивца.
Петар Милатовић Острошки