 |
| Наташа Симић |
Да бисмо одговорили на ово питање морамо најпре разликовати науку о социологији и предмет социологије као науке.
Док се наука о социологији бави изучавањем онога што је опште и најважније за неки предмет, односно објашњењем спољашњих веза, она нам даје податке о неком предмету усмеравајући нас на суштину неког проблема.
Предмет социологије као науке бави се изучавањем онога што је специфично за тај предмет, конкретно бави се изучавањем његове суштине.
Да би успели у томе морамо се обратити науци о социологији која нам пружа податке о неком предмету и даје нам логичке смернице за изналажење решења неког проблема.
Она нам помаже да боље разумемо везу односа између социологије, обичаја, традиције са већ постојећим нормама и важећим системом вредности излажући их истовремено критици сваког појединца, а она укључује стваралачку машту свакога од нас и прати подручје стварности свакодневног друштвеног живота.
Ту се најбоље осликава човекова улога у оним у оним сферама друштвеног живота које су нама људима најближе, а то су породица посао и све већа потреба за осамостаљивањем и грађењем што намеће потребу стварања одговорности што је битан предуслов човековог одрастања и сазревања.Та иницијатива мора потицати изворно од нас самих и што је веома важно не сме бити наметнута, зато што сама слобода није дата за њу се боримо чак и када у неколико наврата покушавамо да освојимо оно што је само идеал. Зато слобода носи тако узвишено име СЛОБОДА.
Шта заправо значе те речи самосталност и еманципација, које се у данашње време често спомињу, а ништа се практично није урадило како би се дошло до крајњег решења? Постоје нека питања која се морају разматрати независно од неког друштвеног и државног фактора.
Ако ми будемо чекали да нам нека законска норма учини суштински заокрет у сфери друштвеног деловања, онда се у свему томе губи народна воља.
У друштву мора да се створи таква атмосфера и духовна клима која ће мотивисати људе и њихове организације да боље афирмишу своје идеје и на тај начин сачувају свој заједнички интерес.
Друштво и држава су два процеса која су међусобно повезана с тим што се човекова улога у њему одвија са степеном његовог развића и духовног стваралаштва.
Сама култура није довршена и коначна грађевина. Ако би се она у будућности наставила ослањати на елементе који су је дотле сачињавали, она више не би била довољно јака и способна да продужи своју даљу имплементацију у сфери културно-друштвеног живота. Она више не би могла да се сачува од надолазећих промена које условљава стварност и специфичност датих околности. Њена логика и традиција на којој почива би је у потпуности поништила, јер бисмо на крају добили један систем потпуно изанђалих и неупотребљивих појмова који више не би могао бити применљив у пракси.
