Државно-правно и територијално уједињење народа у Србији и Републици Српској, у првом степену, као и касније уједињење са народом у Црној Гори, у другом, и на крају државно-правно и територијално уједињење са народом Републике Српске Крајине, која је тренутно под окупациом, у трећем степену, ма колико се то некоме свиђало или не, историјска је неминовност, баш онако како сам предлагао у свом „Предлогу за нацрт српског националног програма“ 13. мајa 1989. године, дакле знатно прије појаве било које странке на српском говорном подручју, због чега је против мене узалуд вођен судски процес и расписана савезна полицијска потерница која је трајала десет година, све до 11. јуна 1999. године кад је потписана капитулација у Куманову, а за то вријеме сам се налазио у емиграцији јер сам 12. марта 1981. године осуђен зато што сам, отворено критикујући Устав из 1974. године, пророчки најављивао вјерско-национални и грађански рат који ће да поведу комунисти као лажни националисти код свих народа, што се касније заиста и десило, да би током тог рата, на основу одлуке Бадинтерове комисије 29. новембра 1991. године (опет фамозни 29. новембар, као онај у Јајцу, као онај у Бечу кад је умрла Марија Терерзија, симболизујући брисање свега српског на Балкану!), административне Титове републичке границе у српској крви претворене у међудржавне, а све те границе, да подсјетим, у длаку се поклапају са оним Хитлеровим границама из 1941. године.
Имајући све ово у виду, с једне стране, и имајући у виду, европско уједињење послије
рушења Берлинског зида и истовремено српско окупационо разједињење са новим
зидовима на српској етничкој и историјској територији, с друге стране, па
имајући у виду и ново геополитичко преструтктуирање на планетарном плану, неминовно
је, понављам као и у уводној сложеној реченици, државно-правно и територијално уједињење
српског народа у Србији, Републици Српској, Црној Гори и на крају Републици
Српској Крајини.
Народ хоће да живи нормално, уједињен а не разједињен.
„Требала је глава
бити довољно луда
да се једна држава
у осам претвори феуда!“
Управо тако сада мисли обичан народ у Србији, Републици Српској, Црној Гори и окупираној
Републици Српској Крајини.
Имајући све ово у виду, све политичаре у Србији, Црној Гори и Републици
Српској, заклињем: Светим Савом, Светим Петром Цетињским, Светим Василијем
Острошким и свим осталим српских свецима, којих има колико и звијезда на небу, да
уложе све своје умне снаге и остваре државно-правно и територијално ујеињење
васколиког Српства на Балкану.
То смо сви заједно дужни нашем потомству, како нас потомство не би презирало
ако останемо глуви и слијепи и ако будемо даље толерисали наци-фашистичку и
комунистичку подјелу српског народа.
То смо сви заједно дужни нашем потомству, како нас потомство не би презирало
ако останемо глуви и слијепи и ако будемо даље толерисали наци-фашистичку и
комунистичку подјелу српског народа.
Господо политичари, народ хоће уједињење, а не разједињење!!!
А ви?
Одговорите вашим савјестима а не мени!
Том националном, државно-правном и територијалном циљу мора да стреми сваки српски политичар, без обзира на идеолошко опредјељење и страначку припадност.
Још прије 45 година написао сам:
Народу
је доста граница међу браћом, рођацима, кумовима, комшијама и тек сада на
актуелности долази онај мој сарказам објављен 1983. године у књизи „Трпијада“ који дословно гласи: ГРАНИЦЕ МЕЂУ ЉУДИМА
ПОСТАВЉАЈУ ОНИ КОЈИ СУ ПРЕШЛИ СВЕ МОГУЋЕ ГРАНИЦЕ!