Пише: Милорад ГУТАЉ
ЗВОРНИК, 2. МАРТА /СРНА/ - Политичко Сарајево поприлично је у паници без јасног става како да изађе из ситуације коју је произвело, слушајући првенствено бившег америчког амбасадора Мајкла Марфија и њемачког држављанина Кристијана Шмита.
Марфи и Шмит су гурнули своје судске послушнике у БиХ да воде политичко-правни процес којем су, са становишта струке, можда дорасли, али су остајући вјерни лажном протектору, погазили судско достојанство, морал, право, правду и срушили правни систем.
Тужилаштво и Суд БиХ нису уставне категорије и тиме намају потребан легитимитет да туже и суде, а Шмит није именован у Савјету безбједнсти УН за високог представника чиме није овлашћен за ту функцију, поготово да мијења законску регулативу у БиХ.
Тужилаштво БиХ као неуставна категорија је ипак прихватило да тужи према Шмитовим неуставним одлукама, док је Суд БиХ, као неуставно тијело, потврдио оптужницу која се не темељи на домаћем законодавству и изрекао првостепену незакониту и неуставну "пресуду" предсједнику Републике Српске Милораду Додику.
Изрицање пресуде по жељи нелегитимног Шмита и "његових трабаната" - Тужилаштва и Суда са сједиштем у Сарајеву изазвало је незадовољство и забринутост јавности са питањем: Је ли могуће да на крају прве четвртине 21. вијека у БиХ одлучује протектор Нијемац Шмит коме вјерно и без поговора служе дјелиоци бх правде, којима је донедавно био заштитни знак бивши амерички амбасадор Мајкл Марфи?
Јасно је да је протектор Шмит, одласком Марфија остао усамљен, док су "његови требанти", као неуставне категорије, најновијом пресудом потврдиле да спроводе интересе протектора, чиме су код српског народа изгубили сваки кредибилитет. Свјетске силе, првенствено Руска Федерација тврди да је "пресуда Додику неправедна и не може имати правне посљедице", док је Бијела кућа кратко саопштила да је "пресуду примила к знању".
Наравно, одлуци Суда БиХ и Шмита изостала је подршка америчке Амбасаде у Сарајеву, као и уобичајено саопштење, односно коминике са сједнице Савјета за спровођење мира /ПИК/, а није било ни заједничког става о ситуацији у БиХ након пресуде Додику, што значи да је Шмит, који нема никакав легитимитет, остао без подршке и усаглашеног става самозваног ПИК-а.
Марфија нема, Шмит остаје сам на бх вјетрометини и говори у своје име. Нико га не слуша нити схвата озбиљно. Иза њега не стоји више ни такозвана међународна заједница ни колективни Запад, а у Њемачкој се све више питају шта и за кога ради њихов држављанин. Полако, али сигурно, руши се мит о нелегалном Шмиту, за кога се спрема чамац да отплови Босном у заборав.
Политичко Сарајево, нажалост, и даље се "узда" у усамљеног Шмита и не види даље од Требевића које се геополитичке промјене дешавају у свијету. Живи у свом "тамном вилајету" у којем једино лидер ДФ-а Жељко Комшић покушава да упали фењер и освијетли сарајевско политичко сивило уљуљкано у дугогодишњу учмалост у којој његује своју самодовољност.
Свјестан промјена, Комшић каже: "Прошло је вријеме у којем су због нефункционисања ове или оне институције обраћало страном амбасадору" и оцијенио да је и "до сада тражење такве дадиље било смијешно, али од сада би могло бити погубно".
Комшић је процијенио да "мађународна заједница и њена улога у БиХ, као неки конкретан и дјелотворни механизам, више не постоји", те да ће "стварност која слиједи бити потпуно другачија од ове постдејтонске ере".
Да би политико Сарајево изашло из кризе у коју су га довели западни ментори, руку спаса му пружа Република Српска нудећи заједнички договор о свим битним политичким питањима у складу са Дејтонским мировним споразумом, односно у складу са уставима Републике Српске и Федерације БиХ, као двије равноправне федералне јединице које чине БиХ.
Понуду заједничког договора који је за опстанак дејтонске БиХ једини спас, политичко Сарајево је одбило, остајући тиме "заробљено" у своју "недодирљивост" који су му годинама обећавали и градили странци, попут Шмита и Марфија.
Не само да је одбило заједнички договор, политичко Сарајево је позив Републике Српске протумачило као провокацију "чији је циљ дестабилизација и стварање алибија за даље сецесионистичке потезе власти Републике Српске".
Функционер НиП-а Денис Звиздић потврдио је свој нихилизам против свега што није бошњачко и категорички одбио разговор о "изворном Дејтону", изразивши наду да ће "тај позив /за договор/ одмах завршити у канти за смеће".
Звиздић би требало да са својим истомишљеницима "изађе" из политичке "самодовољности" и да се најзад увјери да их је Марфи изневјерио, док су намјере које је у сарајевској чаршији планирао и спроводио са бошњачком политичком елитом на рушењу Републике Српске, завршиле у "канти за смеће".
Политичко Сарајево могло би, након Марфија, а убрзо и усамљеног Шмита, понуду Републике Српске да "вади из канте за смеће" и да тражи разговар о "изворним Дејтону", јер, како Комшић каже, тражење нове дадиље за рјешавање политике кризе коју креира Сарајево било би смијешно.
Сарајевска дадиља, која је без поздрава побјегла и оставила у Сарајеву пуну "канту смећа" није уразумила бошњачке политичаре којима је за утјеху остао самозвани и посве усамљени Шмит који губи подршку оних који су га довели у "тамни вилајет".
Хоће ли се послије свих неиспуњених жеља и лажњака попут Шмита политичко Сарајево увјерити да се кајањем не мијења стварност.