На матрици те крилатице ћутолози разних боја у свим досадашњим периодима обесмислили су смисао људског постојанства и достојанства са небулозним и капитулантским изрекама: „Ћути и трпи“, „Не може шути са рогатим“, „Криву Дрину нико не исправи“, а у сва три случаја ум је заробљен умјесто да је ослобођен.
Захваљуући срамној ћутологији дочекали су наши часни, достојанствени и јуначки преци да им зликовачки суде неки нечасни, недостојни и кукавички унуци и праунуци, они који су легализовали паметовање непаметних, оних који су протјерали честитост и мудрост устоличивши безобразлук и глупост, чак до мјере да и најмање обавијештени данас знају да су гинули најбољи како би уживали најгори. Срамота и грехота и пред Богом и пред народом, што нам потомства неће опростити.
Данас се сервилно ћути кад титоисти острашћено критикују Тита; кад удбаши четникују; кад полусвијет себе диже на пиједестал недодирљивости; кад лопови, разни ниткови и криминални скотови постају лажни „богови“; кад разноразне политичке партије постају најобичније мафије; кад разне мутиводе мутна кола воде и из преваре у превару добродушни народ одводе; сервилно се ћути због затворених досијеа Удбе; ћути се због недостатка лустрације; ћути се због злочина комуниста у рату и послије рата; ћути се због злопочинстава комуниста као лажних националиста, а свако ћутање је саучествовање, јер, уосталом, данас је ћутање о националној велеиздаји на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији, најгоре саучесништво у велеиздаји; па и ћутање о букачким плагијатима удбаша и удбашкх синова ло којекаквим „патриотским“ сајтовима такође је саучесништво у том злопочинству.
Мало ко осјећа стид због срамних политикантских конвертитстава, али скоро сви ћуте због криминаних политичких прелетачевића који су народу огадили политику и наметнули је као вјештину да се некоме нешто отме и да тај коме је нешто отето има утисак да му је нешто поклоњено.
Да закључим, поданичко ћутање је зазиђивање властитих вилица, дакле срамно ћутање је насјкупља и најкобнија ријеч.
