Својевремено сам, супротстављајући се бујању исламског фундаментализма у Босни и Херцеговини, Светог Саве дедовини, написао строфу због које сам у Вишеграду у септембру 1979. године осуђен на два мјесеца затвора и та строфа гласи:
Требала је глава
бити довољно луда
да се једна држава
у осам претвори феуда!
(Осмогонија)
Послије двије године, тачније речено 12. марта 1981. године, истог дана кад су букнуле шиптарске демонстрације на Косову и Метохији, које је Стане Доланц, бивши члан Хитлер-југенда, хтио да минимизира, осуђен сам и у диспозитиву пресуде, између осталог, пише: ...“крив је зато што је тврдио да је југословенско друштво труло, да југословенско друштво воде неспособни и настрани људи, да је југословенски Устав из 1974. године школски примјер правне обмане српског народа и представља страшну увертиру у будући крвави вјерско-национални грађански рат који ће да поведу комунисти као лажни националисти и код Срба и код Хрвата и код Словенаца....“.
Послије те робије емигрирао сам 29. новембра 1983. године, баш на дан кад је патријарх Герман, (Хранислав Ђорић, бивши љотићевац) честитао „Дан републике“ колективном предсједништву СФРЈ, а комунистички „29. новембар“ је дан смрти Марије Терезије, умрла 29. новембра 1780. године.
На дан смрти Марије Терезије србогладни србождер Јосип Броз, звани Тито, у Јајцу 29. новембра 1943. године, у јеку грађанског рата и под окупацијом, повампирио је аустроугарске снове о брисању свега српског на Балкану, понављам баш на дан смрти Марије Терезије.
У емиграцији сам, разумије се, под својим пуним и презименом без задршке пророчки писао у најутицајнијим емигрантским медијима (Американском Србобрану, Канадском Србобрану, Слободи, Српској борби, Гласу Канадских Срба, Гласу Срба, Белом орлу, Сувобору, Искри, Нашој речи, Српским видицима, Србослову, Истини и тако даље) о предстојећим манипулацијама са крвавим епилозима и навлачио на себе четвороструки бијес: усташке, муслиманске и шиптарске емиграције, на једној, комуно-удбашких „Срба“ којима сам сметао у њиховим крвавим манипулацијама, с друге стране, Ватикану, с треће и масонерији, која је стајала иза крвавог сценарија, с четрте стране.
При том сам за тих 37 година емиграције преживио два атентата због доследних одбрана српских виталних интереса кроз 200 масовних српских демонстрација које сам организовао и предводио и до тада 38 написаних књига на српском и њемачком језику, али оба пута су атентатоrи однијети на носилима, но све то није важно.
Повратком из емиграције 15. јуна 2020. године затекао сам четири појаса деветог круга Дантеовог пакла на државно-правном и територијалном српском плану.
Овдје ћу се позабавити другим појасом Дантеовског пакла, званим Птоломеј који симболизује издајство државе и народа, а тај појас је прекрио цјелокупну српску етничку и историјску територију.
Дакле, југословенски комунисти у дослуху са великоњемачким Четвртим Рајхом, Црном католичком интернационалом, пљачкашком финансијском олигархијом етаблираном у разна међународна тијела под покровитељством масонерије, с једне стране; југословенском Удбом и КОС-ом у армији у сарадњи са Мосадом, БНД, Цијом, МИ6 и сталим страним обавјештајним службама, с друге стране, заједнички у крви разрушили су државу на државице чије се Титове републичке границе у длаку поклапају са оним Хитлеровим границама из 1941. године и то баш у тренутку рушења Берлинског зида и заузврат су подигли равно 8 антисрпских зидова на српској етничкој и историјској територији, да би на крају домаће и стране паликуће почеле да изигравају ватрогасце сипајући прах у очи народу, а зликовци на свим странама постали су вајни „ослободиоци“ али нису народ ослободили од њих самих, што ћемо видјети у наставку овог коментара без длаке на језику.
Затвориши се у титоистичке републичке границе комунисти, удбаши и остала антинародна олош с коца и конопца од зле мајке и горега оца, наставили су титоистичку праксу.
Довршавали су секташки оно што србогладни србождер Броз, звани Тито, није успио.
Националне штеточине и политички дилетанти видјели су своју шансу у другом појасу Дантеовог пакла који, понављам, симболизује наставак издајства народа и државе.
Почели су да се затварају у племенска и завичајна „удружења“ игноришући све оно што није
у комуно-удбашкој шеми и све оно што врхуни на научном, културном и умјетничком плану, јер би малени племенски и завичајни локалпатриоти поред интелектуалних националних горостаса били обични мрави, или обично смеће поред уређеног солитера у граду.
У великој држави племенски и завичајни локалпатриоти су били нико и ништа изван свог села, или своје регије, у најбољем случају изван своје републике.
Крвавим одвајањем република по Хитлеровој и Титовој рецептури удбашки племенски и завичајни локалпатриоти су видјели своју шансу да практично Ништа коначно буде „Нешто“, али то „Нешто“ од обичног малог дрвета не види шуму, а камоли дивну панораму, а да не спомињем широки хоризонт, јер, познато је, њихови видици су ограничени првом међом, или зидом.
Тако су почели да стварају свој (полу)свијет на племенској и завичајној калдрми која је пуна њихових изгажених испљувака јер једни и други су се међусобно пљували и обје стране по својим испљувцима су газили, а често се и пoносили својим прљавштинама и клоакама!
У том злодуху њихових (без)личности видимо све медиокритете, интелектуалне пигмејце и моралне лилипутанце, како би рекао мој покојни пријатељ психијатар Јован Марић, све оне који су из села ушли у град, али у које град никад није ушао!
Такви нас уводе у фазу апсурда кад из свог племена и завичаја игноришу свјетска достигнућа својих племеника и завичајаца јер не припадају њиховој локалпатриотско-удбашкој секти, а повратно дејство те фазе апсурда јавља се кроз логичну фазу побуне, али срећом кроз даље стваралаштво игнорисаних и прећутаних од стране племенских и завичајних локалпатриота, удбашких идиота које, узгред буди речено, истински ствараоци не презиру већ жале.
Данас се племенски и завичајни локалпатриоти, односно удбашки идиоти, крију у црквама јер су њихову истинску вјеру у зликовца Тита замијенили њиховом лажном вјером у Бога кога су до јуче спомињали најчешће у најсочнијим псовкама, као и у разним невладиним организацијама које су постале „Меке“ за комуно-удбаше, племенске и завичајне локалпатриотске секташе.
Да закључим, разборити људи се клоне секташких сепаратизама племенских и завичајних локалпатриота, удбашких идиота.
Петар Милатовић Острошки