ДИВЉЕЊЕ
Дивљење буди,
крај старог бунара расте, горостасно...
Мој храст, близу шуме,
удаљен од пута,
на ливади своје место има,
покрај белих рада, своју срећу живи...
Прелива на мене енергије неба,
снаге своје враћам,
док крај њега дишем...
Шушти лишће,
мисли ми се ведре,
све постаје и лакше и боље.
Цркут птица,
песма је за снове...
Уз дебело стабло купином се сладим,
пратим мале мраве,
који лудо журе, не штедећи себе.
Усамљена нисам,
с природом се дружим,
волим ова поља.
Избије из шуме, кадкад нека срна,
погледа у мене, застане у оку,
па настави даље...
Доколица моја, своје име има,
сатима мира своју душу крпим...
Радост моју рађа
овај кутак среће.
ГЛАС
Тишина своју снагу има...
Глас твоје душе ноћас је у оку,
љубав извире...
Кроз вечност дише,
и време стаје,
умире свет...
Од искона те знам.
Трен, откинут од времена,
неће ми судити,
душа ти припада...
За овај трен смо рођени,
потпуна љубав без додира,
безгласно световима шапуће...
Волим,
кроз поглед и сан...
И биће дана и ноћи,
снаге и немира,
али овај час је поклон,
Рајски мир...
Оставићу ум и жеље...
Осећам...
Живећу без тебе,
могу на ветрометинама стајати,
остарити, умрети...
Моја младост ће живети,
снагом бескрајне моћи,
што ми дадоше твоје очи.
СЛУЧАЈНОСТ
Нисам те тражила,
попут бљеска си се створио.
Случајност, али си више од ичега што ми се догодило...
Била сам само жена у конфузији живота,
самоћом отета,
невољена и проклета...
А ти,
злаћана звезда бескраја,
мој неизмер ужаса,
пред помишљу ко бих била ја,
ако нам се тела стопе...
И ту, на прагу додира,
неславно сам те изгубила,
мислима својим...
Пољубила, невиним страхом,
као да светињу љубим.
Кожа се претворила у жар.
Али...
Нисмо били прилика да би били пар.
Пред временом сам се поклонила,
одустала од сна...
А чудо се догодило...
Љубав је дошла,
постоји и траје.
Живи, и када за живот није...
Та светлост ме заробила.
Осећања твоја за мене су тајна,
чини се, у камен сам те претворила.
Уверења су нас спотакла.
Заборављена сам, видим,
нисам ти душу дотакла.
УПОЗНАЈ МЕ
Упознај ме поново.
Приђи ми.
Остави сећање,
речи своју празнину имају...
Упознај ме отвореног срца
духом се отвори,
душу ми угледај.
Вољу којом дишем видећеш јасније...
Пропустили смо много тога,
свети пламен смо згазили...
Срце је остало тамо где нас нема.
Не бити љубав, велики је грех...
Недостижно сањам:
,,Упознај ме поново...”