Пише: Милорад ГУТАЉ
ЗВОРНИК, 18. ФЕБРУАРА /СРНА/ - У политичко бошњачко Сарајево је, изгледа, ових је дана стигла 1944. година, када је као "хрватско цвијеће" почело да скида усташке униформе и масовно вршило пребјег под партизанске скуте, увидјевши да ће усташко-нацистичке фаланге, којима је вјерно служило, изгубити битку.
Тај пребјег им се добро исплатио. На самом крају Дргог свјетског рата као губитници "прешли" су у побједничке партизанске редове, а сав гријех који су починили у усташким фалангама над невиним српским жртвама им је "опроштен" у име социјалистичког "братства и јединства".
Усташки злочини су у новој Југославији значајно и системски скривани, а они који су преживјели усташка звјерства нису смјели јавно говорити. Тако је већина муслимана ондашњег времена из фашизма нагло прешла у антифашизам.
Хоће ли сада бошњачко Сарајево, које је донедавно вјеровало у своје "вјечне" заштитнике бившег америчког предсједника Џозефа Бајдена, америчког амбасадора Мајкла Марфија, који је напрасно нестао из Сарајева, нелегалног Нијемца Кристијана Шмита, напросто одбацити као да се никада нису ни срели нити сарађивали и тражити спас под скутима "лоших момака" који су у "њиховој" БиХ ширили "малигни руски утицај".
На сваком кораку, у свакој дискусију, за све и свашта, док су били под "окриљем" Бајдена и Марфија, бошњачки политичари су оптуживали предсједника Републике Српске Милорада Додика и комплетно српско руководство да "малигним руским утицајем" подрива БиХ и истовремено опструише бриселски пут БиХ.
Шта сада остаје бошњачком политичком естаблишменту након што су их "изневјерили" Бајден и Марфи. Марфи је чак отишао без поздрава, а Европа оваква какав јесте, након говора потпредсједника Сједињених Америчких Држава Џејмса Дејвида Венса на Минхенској безбједносној конференцији, губи на политичком значају.
Вијест о могућем новом пребјегу Бошњака најавио је, како га неки називају, резервни бошњачки члан Предсједништва БиХ Жељко Кмошић са недавно одржане Минхенске конференције, тврдећи да је "крајњи тренутак да се окренемо себи и да у себи тражимо снагу. Нема више Марфија, нема више О'Брајана".
Призна Комшић ко је водио главну ријеч.
Kомшић, интересантно, одбацује и Шмита, тврдећи да се "склонио у мишију рупу и не појављује се, а све о чему мисли јесу резултати нових избора у Њемачкој надајући се да би, неким чудом, могао политички преживјети, док Еропа покушава да се пресабере".
Комшић је признао да је Минхенска конференција, након говора другог човјека САД, била шокантна и отрежњујућа за велики број европских лидера.
Треба додати, отрежњујућа и за бошњачки политички увјежбани хор који је под диригентском палицом Марфија "пјевао" о "руском малигном утицају" како би што више нанио политичке и економске штете руководству Републике Српске и њеном народу.
Комшић је, свјестан насталих промјена, директно признао да је бошњачку политику креирао амерички амбасадор Марфи уз подршку О'Брајана, уз садејство Брисела, на коју су Бошњаци понизно пристајали, а која је искључиво била усмјерена против државних интереса Срба и Републике Српске и Хрвата у Федерацији БиХ.
Јесу ли Бошњаци коначно увидјели и спознали да им је Додик искренији пријатељ од /не/искрених појединаца колективног Запада, који су у БиХ само због свог интереса, а не љубави према БиХ и Бошњацима.
Треба подсјетити бошњачке политичаре и наравно Комшића да је предсједник Додик позивао и Бошњаке и Хрвате "да заједно сједну и покушају да крену из почетка, јер је очигледно да пракса међународне заједнице у посљедњих 20 година у БиХ ништа није ријешила".
"Дејтонски и Вашингтонски споразум дали су права народима који су изградили БиХ, састављену од два ентитета и три народа, што је полазна тачка да видимо шта можемо да се договоримо на нивоу БиХ, да верификујемо или одбацимо нека рјешења која не одговарају свима", рекао је Додик тачно прије девет година /2016/, остављајући отвореним позив свима и данас.
Додик је већ тада рекао да је Дејтонски споразум масовно промијењен криминалним одлукама високих представаника и да све то мора да буде на столу да се види да ли је то било оправдано или не.
За Додикову понуду није било разумијевања, политичко Сарајево више је вјеровало страним управницима, који су, признао је и Комшић, изневјерили бошњачка надања.
Политичком Сарајеву остаје да, док још има времена, са Бањалуком и Мостаром поставе "лопту на центар", односно полазне основе Дејтонског споразума, и без страних судија и амбасада, уз комшијски договор прихвате бх реалност.
"Руски малигни утицај" није ни постојао, измислили су га они које су Бошњаци понизно слушали. Нема више ни партизанских скута ни социјалистичког "братства и јединства", да се ту угодно склоне.
Бошњацима је остао само Дејтонски устав и комшије са којима нису жељели никакав договор, лакомислено вјерујући онима којих више нема.
Ако већ није касно.