Дрво никне из земље, као нежна, млађа стабљика, па израсте у олистало дрво, а онда, другог пролећа, из његових пупољака почну да зрију воћке, сочне и слатке, од којих се праве џемови, пекмези, разне врсте слатка, а од неких воћки се праве срб(п)ска домаћинска пића шљивовица, кајсијевача, крушковача, дудовача, па онда од винограда бело и црвено вино!
И деси се да младо дрво, израсло од коштица његових шумских сродника, постане жеља пролазника - љубитеља природе, да постане део воћњака на плацу, у залеђу викендице или део дрвореда у делу града жедном слатког воћа и чистог ваздуха!
И, младу воћку пресаде и њене се жиле утопе у непознату земљу и почну да се хране новим ђаконијама своје нове земље и да пију воду, у којој су многе слабости утопљене неки метар испод површине!
И, онда, на младу воћку накалеме део друге воћке са ивице неког другог шумарка, чији биљни сродници не цветају са истом снагом и топлином, као сродници младе воћке из шумарка! И, млада воћка изгуби део себе и престане да буде што је била!
И, млада воћка почне да порађа младо воће, али, оно не мирише и не слади, као његово воће из изворног шумарка! Дрво даје плодове, али им се не радује, не ужива у њиховом сладу и нема здравину, која се рађа на ивици родног шумарка!
И, онда се сретну млади човек и младо дрво!
Младић је додирнуо плод на грани, а грана је додирнула младића лишћем својим, са кога су младићеву руку овлажиле кишне капи, које су у зору освежиле биљни свет! Истог часа, младићево лице овлажише сузе, као прилог болу, који је сламао и дрво и младића! Сетио се младић свог дворишта о коме сања са петог спрата солитера!
Спојиле су се судбине двоје младих у туђем свету! Пресађено дрво и пресељени младић! Дрво, без свог шумарка, младић, без свог дворишта! Дрво, без сродног дрвореда, младић, без другова из детињства! На дрво је накалемљена гранчица, да дрво буде издашније! На младића се преноси васпитање и начин живота средине, у коју је пресељен!
Дрво се загледа у сетни осмех младића, па му рече:
„Еј, знам те, гледао сам те на телевизији, засмејавао си људе, а твоје песме су певали многи вољени певачи, а, опет, на твом лицу, уместо песме и слатког осмеха, сија туга! Зар ти да будеш тужан, а опевао си многе љубави“?
„Срећни људи не пишу песме“, узврати младић! „Труде се да препознају недоречене речи, да окују себе чистотом срца и слободом од страха! Откад је света и века, ниједна слобода се не купује, она се скупо - плаћа! Страх није болест, страх је убица душе“!
И дрво и младић су почели да се мире са простом истином: није важно одакле си дошао, важно је куда идеш! Свако има оног кога нема! Али, кроз живот се мора, живот је један, нема множину и нема репризу!
А живот је од њих тражио да наставе, само на другом месту! Живот се не прескаче, живот се живи, надограђује и ужива! Дрво мора да рађа плодове, сваке године све више и све слађе! Младић мора да ствара пород за будуће године живота, којима пород смисао даје!
Разумели су једно друго! Дрво је разумело да младић не дише исти ваздух у коме је продисао, младић је разумео да дрво пружа корен у туђој земљи, али, његове жиле морају кроз ту земљу, ако дрво жели воће, којим ће засладити и пород младића!
И, шта им је друго преостало, него да ћутке помилују једно друго и обећају да ће дрво рађати свеже плодове за младићев пород, а да ће младић заливати дрво свежом водом, окопавати око корена и чувати дрво од близине оних, који би га, сада већ препуног воћем, пресадили на још једно место, у још једну, туђу земљу! И, тако, добар човек и здраво дрво, решише да живе!
Бол је сјединио дрво и младића у једну судбину! Тако је то са болом, постоје две врсте бола, они, који те повреде и они, који те промене!
Али, не постоје два живота, па, у једном можеш да живиш како хоћеш, а у другом како мораш! И дрво и младић су сложни у томе да ће помагати једно другом да живе и како хоће и како морају! Друго им ништа не преостаје!
