1.
Пробао сам са неким људима нешто да средим
Муку муци да упоредим
Хтео сам живот свој да спремим
Нешто добро себи да завредим
Остала је само снена
Душе моје и срца мога мена
То је само сен живота правога
Одлуке моје држе ме завезанога
Наука моја оста сама ко месечина
Као на мору сињем осечина
Моја је ко помрачина
Ко ноћном тамом осенчена
Зора кад ће
На истоку се руди
Дали се и у мени нешто буди
Кад ће дан мени сванут
Зором ћу људи трудом бити ганут
Кад више нећу бити обманут
Од прошла знања оста мало познања
У ушима ми нека сета одзвања
У циљу томе нема сазнања
Дал се и мени нешто припрема
Где су чезе где су моји пути
Кад ће проћи ово што ме смути
Дођи са истока зоро
Подигни ме високо
Води ме путем животнога раја
Води ме стазом до бескраја
Врати ми снагу врати ми осет
На нивое победе дигни мој опсег
Учини ме јаким
За животне победе опет младим
За чио рад опет смерним
За неизвесности животне опет спремним
Чекат снаге успут хоћу
Уздах даха спремне моје душе моћу
2.
Постоје данас правила јетка
Бизнис и зарада ствар је јака
Монги јуре велике паре
На пијанке све се даје
И на узалудне одморе
На скупим се местима проводе
За људе немари нико
Прљаве воде се пију
Болести људе вију
Стандард се јури
Пријатељи нису у моди
Помоћи човеку сада је страно
Шта то беше чуде се многи?
Квазинауке паре перу
Оболеле казнама пеку
Храну што једемо зна се ко прави
А шта је унутра незна нико
И одакле паре долазе ни то
За труд многих немари се пуно
Дедови наши бејаху јаки
За пар колена истописмо се
Нисмо више такви
А паре не вреде ништа више
Од хране одеће и стана
А и то некима одузеше
Земљу буше
Оће и из недара да изваде душе
Где оде снага наша
Наших умова бистроћа
Где је срца крепких чистоћа
Као да је знање свако у рукама немудра
Ко да је обест свуда
Незналице и болесни постасмо
На шта све пристасмо
Дали морасмо?
То је свима срећа
Шта ли тек наредне генерације чека?
3.
Вечерас се месечина
Мало сакрила
Иза облака
Покрили је као копрена
Као маглина
Мало вири иза облака
Снова обала
Права и једна
За сваког понаособ велика
Небеска лука
Отвара врата
Изобиље пространства
За сретања звездана
За фина дешавања
Тишином јављана
У сваком срцу сањана
Миром ноћи ове жељена
Нуди ране зоре видика
4.
Хладна киша је стала
И сада још само капље са грана
Нека мир и празнина
Нека тишина
Нека свечана
Нека стална
Је стигла
Светло плаво
Горе скроз високо
Зимско небо
А вече рано
У глас певају птице
Дочекуји вечерње приче
Измаглица боји белим земљу
Кораци капљу по барицама
Права земаљска оаза
Долази вечерња милина
Са запада задња се светлост вата
Светла и бела
Наранџаста и црвена
Ето нама мира
Ето зимског хладног мрака
Сада се ништа нечује
Док срце ритмично бије
Издахе избацује
Тишина може да се чује
Мир може да се види
Ко ово зимско рано вече види
Ко хоће да га доживи
Даје се на знање
Мир нам следује
Радост нас очекује
Свакога ће да посети
Ко га осети
5.
У кандила паљењу
И тамљана ширењу
Крије се тајна вечна
Врата од Цркве Твоје
Пролаз су лагани
Сви су позвани
Тајне Твоје за нас су спремне
Тајне од почетка времена скриване
Ваљда када треба завређене
Ко нам живот у рађању даје
Ко нам живот љубави малим људима доноси
Ко печат људскости носи
Ко љубав родитељима према свему усађује
И у животу путе показује
Уморнима терета лаког
Неутешним утеху благу
Страдајућим стену не разваљиву
Умирућим утеху и окрепљење
6.
Опет исте
Судбе неке наше
Судбе моје
У мени пиште
Некад као да огрезнем
Заборавим за животом да чезнем
То стање страшно,ко ледени сан
Пита тужно пролеће
Док туга цвета
И изгубљени циљеви
Лутају заборављени
Дал моји или нечији
Ко сироти ничији
Случајно их сретнем уздасима
Посећују ме у усамљеностима
И тужну душу радошћу испуњују
Ветар околни носи у себи рано цветање
И зрака сунца сијање
А моје мисли снују
Велику олују
Тај пут ме води на домаку
Томе страшном облаку
Из тог потока слап
Ме ухватио кад сам слаб
Занемоћа љубав у мени
Ал ме води овај стих
Тамо где извор живота вије
Воде ме тежње
За животом чежње
Душом својом тамо стах
Дал и ја данас у муци
Дал и ја могу непостојањи
Дал и ја могу тајну дознати
И њен део бити
7.
Неке речи доносе дубину
Ткану у утисак сећања
И као да оживе време
Очи тада жмуре да им сећање дође
Као неко сијање
Треба нам тај инстикт
У нама даровани искон
Са којим смо са свима и сваким повезани
Са прошлошћу
Са будућношћу
Живљењем нашим самим
Прошлост води од тих осета
Срећу се у будућности
Живљење садашње гледа путе вечности
Гледамо их стазама зрака сунца
Путем облака бела
Грмљавини у по ноћи
Када светлост сева
Тражим их и у саксији где цвета мирис цвећа
Тражим је и упрашини
Која на зраку у мојој соби плеше
Тражим у миру и тишини
Ето ту је ту је љубав
Трудим се да зауставим мисли
Небих ли празног ума уронио
У поруку којом нам се живот зове
Чистим мисли отварам душу
Да у њу уђе цвеће које невене
Размишљам какво је то јутрење
Вечне звезде чекање
Какво је то ноћно бдење
Милиона светлости гледање
Чекам тај врт
Тај рај
Време до вечности
Дајмо шансу љубави
И мисли моје овако на папиру
Ил кроз усне са дахом загрејане
Срцем ношене
Речима се зову
Куда оне путују
Делују ли на срећу или на нешта друго
На љубав и пријатељство надам се
Шта ми назад доносе са тог пута
