1. Пјесника и преводиоца Зорана Костића, за укупно преводилачко дјело, посебно за превод и препјев Антологије руске поезије (X-XXI вијек) у издању Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета” Бања Лука, 2024.
2. Преводиоца Предрага Црнчевића за превод са данског изабраних пјесама „Из истих снова” Јенса Фима Јенсена у издању МФП Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2024. и
3. Преводитељицу Ану Ђокић за превод са кастиљанског књиге „Материја” Јоланде Кастањо у издању издавача Пресинг, Младеновац, 2024.
Приликом коначног разматрања приједлога, жири је једногласно одлучио да се овогодишња награда за превођење поезије „Коља Мићевић” додијели истакнутом преводиоцу и пјеснику Зорану Костићу за његову вишедеценијску посвећеност превођењу и приближавању руске књижевности нашој књижевној публици, посебно за високе домете у превођењу капиталне Антологије руске поезије (X-XXI вијек) у издању Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета” Бања Лука, 2024.
Сва умјетничка дјела, музичка, ликовна, вајарска, па и књижевна имају свој језик. Језик ликовних, вајарских и неких других умјетничких дјела је као печат који се једном удари и заувијек остане у том облику, разумљив свима, независно од времена када су настала и на ком мјесту и у ком времену се излажу. Њихова рецепција зависи само од склоности ка тим врстама умјетности на мјестима на којима се излажу и од намјере оних који их излажу. Језик књижевности има два лица: једно је језик на коме је дјело написано, а друго универзални језик којим дјело одише и истовјетно говори на ма који језик било преведено. У запажању тог универзалног језика књижевних дјела незамјенљиву улогу имају преводиоци. Склони смо да подржимо мишљење да је превођење прозних дјела нешто лакше да бисмо истакли сложеност превођења поезије. Јер се само у једној пјесми могу наћи историјски контексти, архетипски знакови, слојеви који једва примјетно повезују прошлост, садашњост и будућност
а које сваки преводилац мора да открије и да их на прави начин пренесе у други језик. Када се све то понови у низу пјесама које чине неку пјесничку цјелину или неки антологијски избор може се претпоставити колико је превођење поезије сложено и какво се све умијеће од преводиоца тражи.
Наравно, да не постоји дјело за које ће свако без изузетка рећи да је савршено. То се посебно односи на преношење једног дјела са једног језика на други. Али, добро је да савршенство као циљ у преводилаштву постоји и да постоје врхови који се том циљу приближавају. У нашој преводилачкој умјетности можда се том циљу највише приближио пјесник и преводилац Коља Мићевић, чије име ова награда носи.
Преводећи, чак правећи више варијанти истог текста, он је као виртуоз суверено пролазио кроз просторе поезије Дантеа, Валерија, Малармеа, Вијона и неких других великих пјесника, и многима служио као примјер.
На путу ка савршенству у преводилачком умијећу далеко је одмакао и пјесник и преводилац Зоран Костић (Цетиње, Црна Гора, 1948), чија је пјесничка и преводилачка биографија импресивна. Због природе награде „Коља Мићевић” овдје ћемо се задржати само на његову преводилачку активу:
– од раних седамдесетих година прошлог вијека преводио је и у листовима и часописима објављивао поезију бројних руских аутора међу којима – Висоцког, Пушкина, Јазикова, Тјутчева, Љермонтова, Гумиљова, Блока, Хлебњикова, Бурича, као и пољских пјесника – Ј. Тувима, И. Галчинског, Ч. Милоша, М. Јаструна, Л. Става, Л. Лесмјана, А. Олхе и др.;
– са руског на српски језик превео је и објавио књиге:
Александар Пушкин – ПЈЕСМЕ БАЈКЕ ПОЕМЕ, 362 стр., Глас српски, Бања Лука, 2000. г.;
Александар Пушкин – СТИХОВИ, 104 стр., Infinitas, Београд, 2011. г;
Иван Буњин – ПЕСМЕ, 105 стр., Арт принт, Бања Лука, 2012. г;
Валериј Латињин – ТРАЈАНОВИМ ПУТЕМ (Избор), 248 стр., Просвета, Београд, 2012. г;
Виктор Слипенчук – ЏИНГИС-КАН (роман у сиховима), 125 стр, Treći milenijum, Београд, 2013. г;
Петар Јершов – КОЊИЋ-ГРБОЊИЋ (роман за дјецу у стиховима), 118 стр., Завод за уџбенике и наставна средства Источно српско Сарајево, 2018. г;
ТРИДЕСЕТ РУСКИХ ПЈЕСНИКА (хрестоматија), 406 стр, Православна реч/Просвјета,
2020. г;
Жири за Међународну награду за превођење поезије „Коља Мићевић” посебно издваја Костићево репрезентативно дјело преводилачке умјетности – Антологију руске поезије X-XXI вијека, Књига I, коју је саставио, превео и опремио обимним предговором иопремио обимним предговором и био-библиографским подацима о свим заступљеним руским, како непознатим и мање познатим (26), тако и најугледнијим, познатим (50) пјесницима.
Презентујући читаоцима волшебне препјеве, са руског на српски језик, готово исти број пјесничких поетика, Зоран Костић нигдје није оставио ни најмању сумњу да је преводилац првога ранга, преводилац који непогрешиво влада језиком са којег преводи и језиком на који преводи, увијек пратећи и поштујући њихове карактеристичне токове.
У Бањoj Луци, 10. фебруара 2025. године
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА:
Ристо Василевски, предсједник
Ранко Рисојевић, члан
Предраг Бјелошевић, члан