„Историја САНУ почиње 7. новембра 1841. године када је основано Друштво српске словесности (ДСС) са циљем да проучава српски језик и на њему пропагира науке. ДСС је према областима деловања било подељено на пет одсека, а од 1847. године резултате свога рада је објављивало у Гласнику Друштва србске словесности. Због јачања либералне струје у ДСС, која је била критички усмерена према владајућем режиму, Друштво је суспендовано јануара 1864. године.
Његов рад је настављен 29. јуна исте године оснивањем Српског ученог друштва (СУД) које је наставило послове на прикупљању и објављивању докумената о српској историји, географији и етнографији, и продужило издавање Гласника. Чланови Друштва нису се слагали са његовим основним задатком – либерали су веровали да је просвећивање народа њихов основни задатак, док су конзервативци прокламовали научни рад. Будући да су разлике биле непомирљиве, основана је 1886. године Српска краљевска академија (СКА), а СУД је постојало све до 1892. године, када се спојило са Академијом. СКА се састојала од четири стручне академије – академије уметности, академије природних наука, академије друштвених наука и академије филозофских наука. Под њеним кровом започела су бројна систематска и дугорочна истраживања, од којих нека трају и данас.
После Другог светског рата званичан назив Академије промењен је у Српска академија наука, а од 1960. године у Српска академија наука и уметности (САНУ). Поделу на стручне академије заменила је подела на одељења, којих данас има осам.“
Поред данашње Српске академије наука и уметности (САНУ) имамо сијасет разних „академија“ и то на примјер:
- Српску краљевску академију научника и уметника,
- Српску краљевску академију иновационих наука,
- Српску академију иновационих наука,
- Светску академију српске уметности,
- Светску академију српске књижевности,
- Светску академију српске поетике,
- Светску академију српске медицине,
- Светску академију српске науке,
- Eвропску академију српских наука и уметности,
- Светску академију српске науке и уметности
Све су то удружења грађана која оснивају три лица и чији су чланови најчешће та три оснивача.
Та „Удружења грађана“ као невладине организације нису ништа друго до најобичније обмане и самообмане оних који мисле да јесу оно нијесу и што никад не могу бити.
Жалосно и смијешно је што су неки ограничени неограничено сигурни у себе кад се титулишу као „академици“, односно чланови неке од побројаних десет „академија“, мада их има још много више, али било ми је испод части да се даље бавим дрским медиокретским марифетлуцима.
Што је мања српска територија све је више неких лажних "академија"!
У дилеми сам док све њих гледам како се спрдају са српством.
Не знам ко је за лудницу, а ко је тек изашао из ње.
