Од бројних примјера међународних беспримјера издвојићу однос Беча према Хиландару, наравно под патронатом Ватикана.
Наиме, између Бартоломеја Јернеја Копитара, Словенца католика, и Хиландара, највеће српске светиње, постоји додирна тачка која представља најгору антиправославну и антисрпску намеру острашћеног католика.
Српској јавности слабо је позната конспиративна дjелатност Јернеја Копитара, за кога се у српској историографији веома често истицало да је био просрпски настројен и да је због тога помагао рад Вука Стефановића Караџића.
Истина је, међутим, била другачија. Наиме, он је са Вуком Караџићем и нашим језиком водио антисрпску и антиправославну, а у крајњем случају, по налогу Бечког двора и антируску игру са Тарасом Шевченком кога многи сматрају украјинским Вуком Караџићем. Знања стечена у раду са Вуком Караџићем током реформе српског језика која нису дала значајнијих резултата у утицају на српски језик, Копитар ће овога пута са много више успjеха примијенити на стварању украјинског језика, за шта му је послужио руски писац Тарас Шевченко кога данас многи сматрају творцем модерног украјинског језика.
Творац модерног украјинског језика Тарас Шевченко, и сам по националности Рус, за вријеме стварања украјинског језика у својим интимним препискамaa из тога времена писао је искључиво на руском језику и живио је у Санкт Петербургу.
По наредби Бечког двора Копитар је спроводио дјеловање на словенске језике из геополитичких разлога који су ишли у корист Аустријског царства. У то вријеме јавила се зебња због јачања словенских народа, стварањем устаничке Србије на југу и јачањем Руске Империје на истоку.
Као вишенационална држава са значајним бројем словенског становништва које је у значајном дијелу било православне вјероисповести и стога наклоњено својој браћи у сусједним државама. Како би спријечило мијешање у своје унутрашње ствари и уједно ослабило своје словенске сусједе, Аустријско царство је започело са цијепањем постојећих словенских
језика и идентитета како би од њих створила нове, које би супротставили онима из којих су настали и уједно ослабило словенске народе њиховим дијељењем на мање дјелове. Оваква
политика ће на крају довести до стварања низа подентитета и језика међу којима су украјински, хрватски, бошњачки, црногорски, македонски и тако даље.
Као цензор словенских и новогрчких књига Бартоломеј Јернеј Копитар из петних жила се трудио да продре у епицентар православља, у Хиландар и да у њему направи пустош, разумије се, по налогу бечког Двора.
Године 1816. посjетила су Атос двојица енглеских оријенталиста са пратиоцем – наводи др Љубомир Дурковић-Јакшић. –
Њихов извјештај побудио је аустријске слависте да од атонских манастира затраже рукописне књиге за дворску библиотеку у Бечу.
Јернеј Копитар, службеник бечке дворске библиотеке и цензор словенских књига, ангажује Отенфелда, аустријског дипломату у Цариграду, да потплати турске власти и Грчку цркву како би му дозволиле да узме српске рукописе.
Аустрија је, из политичких разлога, била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч – наводи проф. др Матеја Матејић. –
Постојала је намјера да се откупе сви рукописи из хиландарске библиотеке.
Отенфелд из Хиландара и Зографа односи 12 драгоцених рукописа, а аустријски конзул Михановић, Хрват, вара светогорске монахе и краде шест врећа књига.
Ево тих 12 рукописа које је Отенфелд предао Копитару и овај је 1827. године сваки рукопис платио:
1) Четвoројеванђеље, молдавско-бугарско, Cod. slav.7 плаћено 100 гулдена;
2) Зборник теолошко-морално-аскетских текстова, српски, Cod. slav.28, средина XV вијека плаћено 50 гулдена;
3) Зборник, руски, Cod. slav.9. из XVI вијека, плаћено 40 гулдена;
4) Патристик из XIV вијека, бугарски, Cod. slav.22 , плаћено 40 гулдена;
5) Зборник омилија, руски, Cod. slav.15 из XVI вијека плаћено 30 гулдена;
6) Хиландарска крмчија, српски, Cod. slav.21 из XIV вијека, плаћено 60 гулдена;
7) Варлаам и Јозаф, српски, Cod. slav.35 из XIV вијека, плаћено 60 гулдена;
8) Дионисије Аеропагит, српско-бугарски, Cod. slav.14 из XVI вијека, плаћено 60 гулдена;
9) Дамјанов зборник, српски, Cod. slav.24 из XIV вијека, плаћено 70 гулдена;
10) Зборник омилија, српски, Cod. slav.12 из XIV вијека, плаћено 90 гулдена;
11) Јован VI Кантакузин, српски, Cod. slav.34 из XIV вијека, плаћено 50 гулдена;
12) Патерик, српски, Cod. slav.42 из XIV вијека плаћено 150 гулдена. 81
Укупна вриједност износи 800 гулдена, а 1 гулден 1827. Године имао је вриједност данашњих 21, 93 евра, што за ових 12 рукописа износи 17 хиљада и 544 евра, што значи да је рукопис тада у просјеку плаћан у вриједности данашњих 1462 евра, а то је, да подсјетим, просјечна радничка плата данас у Аустрији.
Да не буде забуне у вези цијена. Претходно смо видјели да је Вук Караџић продавао српске рукописе по много већим цијенама што је разумљиво, јер их је продавао 30 година послије Копитареве куповине рукописа из Хиландара, у што се потписник ових редова увјерио у бечким антикварницама (некада Купич, а сада Пријатељи књиге) и Небехај, у којима су се својевремено, тачније речено у другој половини XIX вијека, продавали стари српски рукописи.
О свему овоме детаљно сам писао у научној студији „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ која је до сада доживјела пет издања у отаџбини и иностранству.
Петар Милатовић Острошки