Када песник тугу
Пресипа из чаше у чашу
У тренутку утихнулог дана
Где се Жицом опева свака рана
Вида их, броји
Док се у грлу не појави
Жеђ за њеним ликом
Тада га обузме тама
Обавије му срце, стегне у чвор
Не допушта да се расплете
Од тмине и горчине
Уздахом и сузом којом
Наточи њене усне
Пољуби њене руке
У себи шапне јој име
– Знам, Месец је њен чувар
Бледе су речи
Жеља живи у Они
Они живе у Жељи
Смирај се нађе у бокалу
ЈЕСИ ЛИ?
Јеси ли икада волео
Јеси ли икада желео
Да будеш нечија прича
Да те воли
И жели
Једна изгубљена птица?
Да те гледају очи
У јутарњем сунцу
Помилује главу
Загрлиш је и окрене се
На другу страну?
Да се угреје у твом крилу
Због хладног јутра
Да ти чело љуби
Да те воли сваког јутра
Да ли би тада рекао:
,,Живот у двоје
Да ли је само варка?“
Можда
Ти ниси навикао
Да будеш нечија бајка
РАЗЛИВ ЖЕЉА
Из ока нема кише
Прегршт жеља утиснуто
Остаде у тишини
Срца
Можда се у углу твоје зенице
Ноћас разлије
Сва лепота живота
Трептај туге
Из њеног погледа
Љубављу извезен низ
Линија сете
И траг зоре
Осликаш Плаветнилом
Срећном учиниш
Њене сањиве очи
Уморне од чекања
Гледајући сутон
Разлив жеља
И јутра у неки нови дан