Добитник је награде „Александар Дероко“ коју додељује Општина Стари град и Установа културе „Пароброд“ за аутентични допринос култури.
Лијепа је и интересанта чињеница да је лик Марије Ристић послужио као инспирација за максимум карту коју је издала Пошта Србије поводом јубилеја 150 година од оснивања Народног позоришта (2018). Након четири године, њен лик је поново био инспирација за поштанску марку и двије максимум карте посвећене прослави 145 година од првог објављивања књиге Лава Толстоја, „Ана Карењина“ (2022. године, њен лик се огледа у лику Ане Карењине).
Такође, на врло кратко, ликом стујардесе појавила се у ТВ серији „Иво Андрић“ (2024) уносећи динамику у статични кадар лета авионом.
Марија Ристић је препозната по раду у култури, по доприносу развоју критичке и умјетничке сцене у Србији. У статусу је члана–сарадника Матице српске, док је члан Удружења примењених уметника и дизајнера Србије, Друштва ликовних и примењених уметника Земуна и Клуба сарадника Народног музеја у Београду. Као један од двадесетак научника учествовала у ТВ серијалу „Генерација побуњених анђела“.
Рад у струци отпочела је стажирањем у Уметничком Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану код еминентне историчарке уметности и вишег кустоса Наталије Церовић. Након праксе, стекла је звање кустоса полагањем државног испита у Народном музеју, а убрзо и статус самосталног умјетника. Одмах након студија почела је да излаже ауторске изложбе и тиме привлачи пажњу стручне јавности. Откако је 2017. била кустос међународне изложбе илустрације „Златног пера Београда“ УЛУПУДС-а, континуирано осмишљава изложбе које се баве проблемским питањима о природи илустрације као умјетничке дисциплине. Више засебних пројеката објединила је у пројекту „Теорија илустрације“ који поред изложби укључује и научне радове кроз које уводи стручне термине попут: пејзажна илустрација, секвенциона илустрација, епска илустрација, научнофантастична илустрација, и многе друге. Кроз своја истраживања демонстрирала је континуитет развоја илустрације у оквиру српске историје уметности.
Едукативни карактер њених ауторских пројеката огледа се у предавањима, радионицама и стручним вођењима за студенте и ђаке. Једно вријеме била је професор у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“ гдје је предавала предмете Ликовна култура и Уметност и дизајн, а по позиву држала је предавања на предмету Илустрација, код проф. Растка Ћирића, на Факултету примењених уметности у Београду.
До сада је имала преко петнаест ауторских изложби од којих се истичу: „Епска илустрација“, „Поглед у љубичасто“, „Илустрација у филму“, „Сториборд“, „Гето: све, све али занат“, „Александар Дероко – илустрације и цртежи“, „Глорификација Србије, „Зеленом линијом“, „Из срца београдске неоавангарде“...
Организовала је умјетничке колоније у Републици Српској и више пута била члан стручних жирија разноврсних културолошких манифестација.
Течно говори енглески језик, служи се италијанским језиком, док познаје основе грчког, француског и кинеског језика. Од античких језика на матичном факултету полагала је хијероглифе.
* Како ми препознајемо умјетност?
Питање „Шта је уметност?“ изгледа да је једина константа кроз историју, али је важно нагласити да се ради о филозофском питању. Као историчар уметности једино бих могла да излажем како се овај појам кроз историју тумачио и које је место оно што се називало „уметност“ заузимало у јавном животу и животу појединца. Данашња проблематика тумачења значења речи „уметност“ наставак је процеса започетог авангардним покретима раног ХХ века, посебно дадаизмом, а потом касније неоавангардом 60-их година, када се тежило брисању граница између високе уметности и свакодневног живота. Као резултат тих уврежених тежњи, савремена уметничка пракса захтева нове теоријске парадигме које могу да обухвате комплексност и хибридност савремених уметничких израза, укључујући дигиталну уметност, биоарт, партиципативну уметност и друге сасвим нове форме које су присутне на уметничкој сцени.
Ипак, да не останете без конкретног одговора, с обзиром да живимо доба, такорећи, „свеопштег релативизовања“, у актуелној пракси најчешће долази до тога да се као уметност прихвата оно што се означи, потом промовише, као такво.
* Сврха умјетности.
Одговор би се надовезао и на комплексност првог питања. Истакла бих да уметност није само једна „идеја“ већ систем идеала, праксе и институција. Данас махом уочавамо да је „комуницирање“ сврха уметности. Некад је то у домену едукације, а чешће информације и пропаганде.
Интимно, мимо стручног тумачења, мишљења сам да уметност треба да одушевљава.
*Илустрација је посебна умјетничка дисциплина, али се неријетко тумачи као сликарство.
Илустрација се јавила у оквиру првих штампаних књига (средњи век). Махом су тадашњи сликари, занатлије, били задужени за декорисање и илустровање књига. Осамнаести век донео је поделу у оквиру уметности на лепе уметности и занате. Сликарство је потпало под лепе уметности а илустрација је дуго била на раскрсници, балансирајући на граници ових појмова. Тако је о илустрацијама појединих сликара писано у оквиру њихове сликарске биографије (рецимо код нас Урош Предић, Паја Јовановић, Бета Вукановић или Васа Поморишац). Међутим, илустрација се временом осамосталила, добијајући, нарочито у последњих пола века, свој језик и правилности поступака илустровања.
*Мјесто илустрације у савременој умјетности.
Израстајући из књиге, данас су присутне многобројне врсте илустрације. Њихово место у савременој уметности представља комплексно и динамично поље које се константно развија. Потребно је истаћи да илустрација данас превазилази традиционалне оквире и постаје све значајнији елемент савремене уметничке праксе, појављивајући се у разноврсним контекстима – од галеријских простора до дигиталних платформи, од издаваштва до друштвених медија.
*Шта се сматра добро урађеном илустрацијом?
У пракси, квалитетна илустрација подразумева техничку вештину извођења уз познавање ликовних елемената, усклађеност са текстом и успостављање емоционалне везе са посматрачем, чиме се остварује кореспонденција са песничком сликом. Читаоце посебно одушевљавају илустрације које комуницирају на више нивоа и тако надграђују текст уз који стоје или га самостално тумаче, коментаришу. Такви примери илустрација иконолошки одговарају амблемима, који представљају претечу насловних илустрација.
*Књижевност за дјецу и младе захтјева посебан приступ кад су питању илустрације.
Да, управо јер овај јединствени визуелни језик нераскидиво је повезан са развојним карактеристикама младих читалаца, њиховим когнитивним процесима током читања и интерпретације текста. Илустрације у овом контексту превазилазе чисто естетску функцију и постају моћно педагошко средство. Вешт илустратор пажљиво балансира између уметничког израза и развојних потреба циљне групе, узимајући у обзир не само узраст и емоционалну зрелост детета, већ и потенцијал илустрације да подстакне машту, развије критичко промишљање и обогати целокупни доживљај књижевног дела.
*На докторским студијама изучавате илустрације на нашим просторима и захваљујући томе сте урадили сте изложбу „Епска илустрација“. Реците нам нешто о тој изложби?
Пројекат Епска илустрација осмишљен је са циљем прослављања 100 година од првог издања књиге „Српске народне јуначке песме (са сликама)“. Подразумева изложбу дигиталних илустрација српских афирмисаних сликара из 1922. године (Љубо Бабић, Владимир Бецић, Драгомир Глишић, Паја Јовановић, Јосиф Лалић, Надежде Петровић, Бранко Поповић, Урош Предић, Боривоје Раденковић, Хинко Смрекар и Саша Шантел) и савремених илустратара који су за овај јубилеј илустровали песама које су у првом издању остале без илустрација (Јана Адамовић, Ива Атоски, Синиша Бановић, Сенка Влаховић, Алекса Гајић, Р. М. Гера, Боривоје Грбић, Селена Даниловић, Коста Миловановић, Сабахудин Мурановић, Душан Павлић, Јован Укропина).
Заједно изложени, ови радови чине изложбену поставку која обједињује идеју са почетка ХХ века показујући континуитет трајања илустрације у оквиру српске уметности.
Свечаним обележавањем јубилеја, излагањем наведених радова актуелизује се и идејно подржава првобитна замисао са почетка прошлог века. Новим композиционим решењима, савременим ликовним рукописом вештих уметника, остварује се континуитет илустровања епске поезије како се у сваком уметничком стваралаштву митолошка представа, такорећи, изнова ствара.
*Наслов Епска илустрација?
Изложба представља део пројекта „Теорија илустрације“, те се насловом изложбе установљава термин „епска илустрација“ и указује на значај „слика“ у књизи „Српске народне јуначке песме (са сликама)“ које су пре тачно сто година утрле пут формирању илустрације као засебне уметничке форме у оквиру наше уметности.
*Изложба је привукла пажњу јавности. Резултат изложбе?
Велика посећеност и медијска пажња током првог представљања пројекта Епска илустрација у Установи културе „Пароброд“, резултирала је поновним представљањем изложбе у просторијама Дома војске Србије на Тргу републике наредне године, као и наградом „Александар Дероко“ за пројекат Теорија илустрације у који спада и ова изложба. Потом, Епска илустрација је прошле године, током марта месеца, била представљена кинеској публици у Културном центру Србије „Иво Андрић“ у Пекингу, уз велику заинтересованост публике, посебно студената. Искористила бих прилику и да се захвалим Тамари Лаци Крстић на подршци у виду наменски креираног препознатљивог логоа и визуелног идентитета изложбе (2023).
*Сториборд. Сториборд је, како Ви кажете, широј јавности мање позната умјетничка дјелатност. То Вам је био повод да направите изложбу под називом „Сториборд“.
Изложба Сторyборд представља преглед сторибордова страних и домаћих аутора насталих за различите потребе предпродукције реклама, филма или стрипа. Изузетни радови стилски и генерацијски различитих уметника приближавају нам овај вид недовољно познате и неправедно запостаљене делатности. На концепт изложбе тематски се надовезује и видео-презентација која приказује примену сториборда приликом креирања анимираног филма.
*Која је едукативна вредност изложбе?
Изложба има и едукативни карактер с обзиром да се посетиоци информишу о сториборду као једној значајној фази у филмској предпродукцији. Storyboard, односно, табла за причу, представља најуочљивије место сусрета стрипа и филма као ликовно – наративног језика. За разлику од стрипа, ова уметничка форма не захтева до краја спроведену разговетност у приповедању и не обраћа се публици, него филмској екипи.
*Коме је сториборд намењен?
Директор фотографије и редитељ најбоље комуницирају путем сториборда. Такође, њиме је клијенту најлакше приближити садржину будуће рекламе. Од изузетног значаја је и продуцентима, сниматељима, као и најважнијим члановима ауторског тима.
Сториборд је својеврсни стваралачки полигон на којем се разрађује визуелна структура наратива пре дефинисања коначне уметничке форме. У том смислу, могућа дефиниција сториборда била би: графички визуелизована „прича“ будуће екранизације одређеног сценарија.
*Реците нам нешто о изложби „Илустрација у филму“.
Изложба „Илустрација у филму“, такође је саставни део ширег ауторског пројекта „Теорија илустрације“ у који спада и претходна, сродна изложба, Сториборд. Илустрација у филму показује разнолику заступљеност илустрације у областима играног, анимираног и рекламног филма, тв спота и плаката. Уз изложбу организован је садржајан пратећи програм који је подразумевао видео – презентацију, трибину и стручна вођења са намером актуелизовања теоријског сагледавања илустрације у оквиру савремене уметности.
* У склопу пратећег програма 49. Мајске изложбе „Преко црте“ (коју организује УЛУПУДС) одржана је Ваша изложба „Зеленом линијом“.
Еколошки и рециклажни дизајн представља идејни концепт изложбе, осмишљен тако да буде приказан симултаним представљањем радова различитих аутора: костимографа, дизајнера, сликара, мозаичара. Истовремена промоција уметности путем рециклажног и еколошког дизајна је више него респектабилна и значајна улога у савременом друштву. Циљ изложбе јесте реактуелизација тема заштите животне средине путем екологије и рециклаже у оквиру уметности.
*Који је филозофски концепт изложбе?
Неопходно је да се учини искорак даље у поимању еколошког дизајна, да се уметношћу прекораче наметнуте херметичке границе индустријског света са намером да се оствари племенита и креативна интеракција унутар екумене у којој равноправно суделујемо са природом. Зелена линија идејно представља надовезивање на уметничке критеријуме, поштовање вредносних параметара ликовних и дизајнерских остварења, док са друге стране, она „прекорачује црту“ у међуодносима природе и вештачког света културе.
Живимо у свету видљивог несклада човека и природе усклед технолошке експанзије, где је све инстант, заменљиво, краткорочно, потрошно. Изложена дела успешно остварују синтезу уметности и животне околине, подсећајући посетиоце изложбе да је нужно да прекорачимо црту материјалистичког комфора крећући се зеленом линијом у сусрет природи.
* Да ли постоји неки пројекат који сте радили, а да бисте жељели да кажете нешто о њему?
Можда би била прилика да споменем изложбу Поглед у љубичасто коју сам организовала у Уметничкој галерији „Стара капетанија“ у Земуну 2023. године, а поводом добијене награде за најуспешнијег ликовног критичара млађе генерације у 2022. години коју традиционално додељује часопис „Ликовни живот“. Овај часопис окупља текстове ликовних критичара о визуелним годушњим дешавањима, док његово трајање, данас, када је реч „критика“ поистовећена с речју „осуда“, представља јединствени вид настојања да се одржи ова неопходна традиција у оквиру теорије уметности и естетике. Изложбом Поглед у љубичасто хтела сам да изазовном поставком оправдам награду и уједно подржим залагања галерије и редакције поменутог часописа да поврате и учврсте дигнитет струке историчара уметности и ликовног критичара.
*О каквој поставци је реч?
Представљајући својеврсну визуелну ликовну критику изложба је окупила радове 22 афирмисана уметника који се изражавају у различитим медијима (сликарству, илустрацији, фотографији, мозаику, стаклу, текстилу...) проналазећи у колориту, валеру љубичасте боје, заједнички садржитељ који их визуелно спаја и обједињује у простору.
*Шта представља љубичаста боја у уметности?
Љубичаста боја собом носи многострука сложена значења. Неоспорно је да се њена посебност огледа у здруживању опречних енергија кретања и мировања, супротстављених емоција страсти и спокоја, опозитних елемената ватре и воде, будући да је створена мешањем црвене и плаве. Комплексна значења ове боје одговарају њеном тешком проналажењу у природи, што је довело до тога да кроз историју буде искључиво повезивана са краљевством и луксузом. Симболише седму, Крунску чакру, која нас повезује с небеском енергијом. Тако доживљена, помаже нам да успоставимо контакт са душом, интуицијом, креативношћу и мистичном страном живота. У Песми над песмама, краљ Соломон направио је кочију чији су стубови били од сребра и злата, седиште је било пресвучено управо љубичастом бојом, док је унутрашњост била обложена само љубављу.
*Која је била главна порука изложбе?
Суочавајући се са наглашеним материјализмом и одсуством чврстих (критичких)
ставова – како став захтева расуђивање, исмејавањем љубавних емоција – јер ко воли
излаже целог себе препуштајући се другоме, истурањем тема о страху – страх је по себи
опозитан љубави, изложбом „Поглед у љубичасто“ актуелизују се поменуте теме с
намером подстицања креативности и љубави према (уметничком) стваралаштву.
*Музика коју волите.
Волим сваки вид изражавања који је смислен и надграђује техничку вештину извођача.
Издвојила бих класичну музику, која опет варира од расположења, од Брамса до Шопена, док су ми омиљене опере „Тоска“ и „Норма“, и, од детињства, мелодије Дизнијевих анимираних филмова.
* Идеално проведено слободно вријеме.
Време кад сам искључиво испуњена љубављу.
*Често наводите љубав, и у тумачењу љубичасте боје, у неким текстовима, па и у интервјуу, како видите љубав у данашњем свету?
Као што смо почели наш интервју с тумачењем појма уметности, у веома сличној позицији је и појам љубави. Нажалост, живимо доба када се у теоријском језику филозофије од краја ХХ века наглашено ћути о љубави. Присталица сам мишљења које су изнели, најпре Ролан Барт, када је истако да је савремено интелигентно друштво неосетљиво на љубавне изливе и разговоре, потом Епштајн када је заговарао, цитирам, да љубав, као и уметност, са својом тајанственошћу, може бити предмет специфичног хуманистичког знања.
*На чему тренутно радите?
Тренутно радим симултано пар пројеката, од којих бих јавно изнела представљање „Епске илустрације“ у Атини током маја, и организовање међународне изложбе илустрације „Златно перо Београда“ током новембра текуће године.
Изложба „Илустрација у филму“ показује разнолику заступљеност илустрације у областима играног, анимираног и рекламног филма, тв спота и плаката. Видео – презентација и едукативни пратећи програм (трибина и стручна вођења) подстакнуће теоријско сагледавање илустрације у оквиру савремене уметности.
Репрезентативни радови уметника стилски различитих ликовних израза, Биљане Совиљ, Стевана Алексића, Синише Бановића, Алексе Гајића, Боривоја Грбића, Драгомира Николића, Зоран Л. Пантелић, Бранислава Цимеше, Ивана Шаиновића и уметника из Јерволино студија (Теодора Ајдука, Синише Лазића, Драгутина Вукелића, Илије Ивковића, Невене Силашки, Анђелке Живковић, Угљеше Радишића, Милоша Живковића) предочиће ефектност и атрактивност илустрације као визуелног комуникатора на пољу филма.
Илустратор као занимање формирано је током 19. и 20. века када се илустрацијом подразумевао наменски штампани ликовни рад, најчешће у техници цртежа, који кореспондира штампаном тексту уз који стоји. Због своје разговетности и особености да се наратив пренесе ефектно и допадљиво, тиме успостављајући непосредан однос са читаоцем, илустрација је у последњим деценијама 20. века проширила поље деловања. Рапидним развојем дигиталне технике, илустрација се уткала у дигитални свет добијајући истакнуто место визуелног преносиоца наратива. Међутим, тај наратив сада није штампани текст који је годинама физички стајао уз илустрацију у књигама, већ садржај филмског или дигиталног „платна“. Данас је илустратор уметник који ствара дводимензионалне слике за различите компаније и индустрије: филма, телевизије, реклама, предпродукције, разних видова оглашавања (плакати, омоти, огласи и слично).
Најавна и одјавна шпица играних филмова, од педесетих до осамдесетих година прошлог века, неретко је била заснована само на илустрацији. Такав је пример и изложене одјавне шпице редитеља Вука Карановића (1921) коју је израдио некадашњи карикатуриста и новинар Паја Станковић.
Прво инкорпорирање илустрације у музички ТВ спот на нашим просторима било је 1994. године поводом играно - анимираног спота Драгане Мирковић за песму „За мене си ти“. Том приликом, главног цртаног јунака спота осмислио је Драгомир Николић, док су сториборд урадили Бојан Реџић и Риста Топаловски, а на основу сценарија Зорана Стефановића. Уметничким тимом руководила је Тања Кораксић која је уједно радила и поједине сцене анимације. Недуго затим уследио је спот групе Вампири за песму „Плави град“. Цртеже Зорана Л. Пантелића, наменски рађене за његов дипломски рад на Архитектонском факултету у Београду, искористила је Тања Кораксић за спот ове песме.
Експанзијом филмске продукције, илустратор се све више ангажује као неизорставан део филмске екипе. Сториборд, мудборд, концепт - арт, карактер дизајн, аниматик... у оквиру пројекта „Илустрација у филму“ дефинишу се као уметничке форме израсле из илустрације. Сториборд, табла за причу, представља најуочљивије место сусрета стрипа и филма као ликовно – наративног језика. За разлику од стрипа, ова уметничка форма не захтева до краја спроведену разговетност у приповедању и не обраћа се публици, него филмској екипи. Директрор фотографије и редитељ најбоље комуницирају путем сториборда. Међутим, од изузетног значаја служи продуцентима, сниматељима и сценографима, који коригују или прате визуелизовани сценарио. У том смислу, могућа дефиниција сториборда била би: графички визуелизована „прича“ будуће екранизације одређеног сценарија.
Први сторибордови настали су у Дизнијевом студију за анимацију 1933. године за цртани филм Три прасета. Данас су неизоставни приликом прављења анимираних филмова. Интернационална филмска и телевизијска кућа Iervolino studios, са седиштем у Новоме Саду и Београду, уступила нам је за излагање сторибордове, илустрације, проп дизајн (такорећи, дизајн реквизите), карактер дизајн и аниматик наменски рађени за анимирану серију ,,Puffins Impossible“ из прве сезоне. Изложени радови уметника (Теодор Ајдук, Драгутин Вукелић, Милош Живков, Анђела Живковић, Илија Ивковић, Синиша Лазић, Угљеша Радишић, Невена Силашки) демонстрирају најновији вид ангажовања илустратора унутар престижне компаније за израду краткометражних анимираних садржаја.
Веза између стрипа и сториборда визуелно је лако уочљива. Шаљиво, сторибордове можемо назвати стриповима за редитеље. Интересантан је филмски плакат Бранислава Цимеше који је заинтересовао режисера да затражи од уметника да му направи стрип који би уместо сценарија представио покровитељима. Реч је о суперхеројском филму у иницијалној фази развоја, па је ова досетка интересантна и што нас подсећа да су суперхеројски филмови настали махом на основу стрипова.
У изузетно ретким случајевима, сторибордови су намењени излагању - када служе презентационо зарад тражења финансијске подршке за филмски пројекат у настајању. Такав је на пример изложени сториборд Боривоја Грбића. Његова илустрација „Свадба“, представља врсту мудборда насталог за потребе филма Емира Кустурице „На млечноме путу“. Редитељ је током снимања тражио да се визуелизује сцена која ће глумцима послужити за дочаравање жељене атмосфере.
Алекса Гајић изложеним радовима предочио је публици како настаје визуелни идентитет његовог ауторског краткометражног анимираног филма „Живети у причи“ чију финалну реализацију очекујемо наредне године. Изложени су сторибордови уз раскадрирани сценарио, карактер дизајн ликова и плакат као комерцијално средство оглашавања. Овде поред плаката имамо и, условно речено, онлајн омот за музику филма – илустрацију која визуелно има све карактеристике физичких омота. Налази се уз назив филмске музике на одређеном сајту поред иконице „play“ и подсећа на визуал филма.
Професор Стеван Алексић посебно је чувен по својим фантастичним филмским плакатима који освајају пажњу широм света, а неретко и њихових главних протагониста, славних глумаца који одушевљено поздрављају његов рад. Као посебно средство оглашавања, поред филмских плаката, ту су и неизоставни омоти. Многи се и данас сећају омота ВХС касета који су атрактивним изгледом утицали на избор купаца или чешће чланова видеотека. Данас, омоте виђамо за ДВД издања. Као пример, изложен је његов омот наменски рађен за Blu Ray Mediabook издање филма "The Quest" – за немачко тржиште (Retro Gold 63 - Germany).
Као пример примене илустрације за телевизијске шпице послужиће нам такође рад Алексе Гајића за ТВ анимирану серију „Српске народне бајке“. За израду овог базичног типа анимације, који се колоквијално назива „мрдалица“, Алекса је радио као илустратор, режисер и монтажер. Сачињена је углавном од више „лејера“ где се уз употребу ефеката дочарава дубинска оштрина како би се остварила динамика.
Примере „мрдалице“ представљају радови Боривоја Грбића и Синише Бановића за документарну серију „Српски јунаци средњег века“. Поред играних делова, серија садржи и анимиране делове који су инкорпорирани на она места која нису могла да се сниме, а неопходна су за развој наратива. Илустровани ликови су одвојени од позадине, а њиховим кретањем по илустрацији имитира се покрет и простор радње. За време интервјуа неког од учесника документарца, приказује се ова врста такорећи „дотераног аниматика“. Ово представља и елеменатрни вид анимације, где се по илустрацији прелази камером слева на десно.
Професорка Биљана Совиљ, изложеним радовима приближава нам разноврсну употребу графичког дизајна на филму и телевизији. С обзиром да ми немамо довољно знања и информација о овој примени уметничког рада, од посебног значаја је њено појашњење ове професије: „Графички дизајн на филму и телевизији је професија у сектору сценографије која подразумева дизајн и припрему за штампу садржаја који се ради по захтеву сценографа или режије. Сценографски захтеви се односе на сценографску графику, аплицирану на декору – брендирање фирми, плакати, уметничка дела, дипломе, тапете, рикванди за позадинске панораме и сл. Овде је графика статична, интегрално везана за декор у кадру. Други тип захтева је графика за сценографску реквизиту: новине, књиге, писма, налепнице, амбалажа, брендирање возила и сл. Овде су предмети мобилни, могу да мењају позиције током трајања филма, морају бити адекватни за различите позиције у кадру и разне амбијенте. Режијски захтеви се односе на играјућу реквизиту, за разлику од сценографске реквизите ово су предмети које глумци држе у кадру или се снимају у крупном плану. Процес рада је следећи: приликом добијања захтева, графички дизајнер се упознаје са планираним сценографским решењем објекта и добије информације о жанру, епохи, колориту, позицији и димензијама графике у амбијенту, материјалима, уколико се графике штампају, или се планирају за друге медије -емитовање на екрану телефона, компјутера, телевизора, сценском лед екрану и сл. Графички дизајнер истражује самостално, предлаже и уз консултације са сценографом и другим ауторима долази до решења. За ову професију неопходно је брзо решавање великог броја задатака у кратком временском року, велика прецизност у техничком делу рада и спремност за константне промене у сценарију, режији и плану снимања које се неминовно рефлектују и на графички садржај. У нашим условима пробни принтови се раде ретко и само за велике формате, те је поуздана подршка и процена графичких радника у штампарији од изузетног значаја. Добро урађена, филмска графика је неприметна гледаоцу, док је лоша графика прво што ће у кадру приметити.“
Изложба „Илустрација у филму“ представља наставак пројекта „Теорија илустрације“ који је отпочео изложбом „Storyboard / Сториборд“ пре две године у Срећној галерији СКЦ Београд, а који има за циљ да успостави методе истраживања у области илустрације, док се уједно први пут успостављају теоријски оквири ове уметничке дисцилине.
Марија Ристић, историчар уметности (аутор)
Изложба Сториборд (Storyboard)
Београд, СКЦ
29.октобар – 13.новембар 2020.
Изложба Сторyборд представља преглед сторибордова страних и домаћих аутора насталих за различите потребе предпродукције реклама, филма или стрипа.
Посебан изазов представља израда сторибордова за филм који не укључује текст, већ су визуелне представе носилац радње. Аниматор Ива Ћирић суптилним потезима развија лирско поетичне графичке приказе сценарија за кратки анимирани филм Флоригами где се симболично, кроз тајанствени пут развоја цвета, представља судбина једне жене.
Сторибордови професора Растка Ћирића оснивача предмета Анимација на Факултету примењених уметности у Београду, скицуозно износе прецизну, довитљиву, бритку мисао. Кадрови су са намером згуснути на једном предлошку, како би изједна аутор могао да сагледа целокупну идеју филма, рекламе или шпице. Изузетно познавање суштине процеса снимања уочљиво је и у додатним забелешкама на маргинама.
Приликом тражења ко-продуцената током креирања филма Чарлстон за Огњенку, Бобан Савић ГЕТО приредио је сторибордове чији кадрови наликују ренесансним реалистичким цртежима. Са посебним разумевањем филмског језика, осмишљава захтевне положаје камере и креира високо-уметнички развијену сценографију. Овако детаљне, минуциозне сцене поседују сугестивну улогу приликом проналажења потенцијалних партнера.
Сторибордови за стрип Дражена Ковачевића рађени су такође темељно, на малом формату, приказујући виртуозност аутора чији стрипови, махом настајали за француске издаваче, препознатљиви су по вештим приказима волумена, простора, динамике и гестуалних покрета протагониста.
Препознатљивим ауторским изразом афирмисаних стрип-аутора представљени су сторибордови за нама познате рекламе Најлепше жеље или Нектар пиво Алексе Гајића, трговински ланац Лидл Тиберија Беке, Ер Србија, Поликолор и Баланс јогурт Ивана Шаиновића, Марлборо Синише Бановића, Doncafé и Пардон Предрага Гиневског. Правила кадрирања, динамике и естетике стрипа зналачки су применили. С обзиром на кратку минутажу реклама, аутори сторибордова вешто су акцентовали призоре који ће допринети комерцијалној употреби садржаја.
Изузетни радови стилски и генерацијски различитих уметника приближавају нам овај вид недовољно познате и неправедно запостаљене делатности. На концепт изложбе тематски се надовезује и видео-презентација која приказује примену сториборда приликом креирања анимираног филма.
Изложба има и едукативни карактер с обзиром да се посетиоци информишу о сториборду као једној значајној фази у филмској предпродукцији. Storyboard, односно, табла за причу, представља најуочљивије место сусрета стрипа и филма као ликовно – наративног језика. За разлику од стрипа, ова уметничка форма не захтева до краја спроведену разговетност у приповедању и не обраћа се публици, него филмској екипи. Директор фотографије и редитељ најбоље комуницирају путем сториборда. Такође, њиме је клијенту најлакше приближити садржину будуће рекламе. Од изузетног значаја је и продуцентима, сниматељима, као и најважнијим члановима ауторског тима.
Сториборд је својеврсни стваралачки полигон на којем се разрађује визуелна структура наратива пре дефинисања коначне уметничке форме. У том смислу, могућа дефиниција сториборда била би: графички визуелизована „прича“ будуће екранизације одређеног сценарија.