Пише: ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ
Првог јануара јулијанског календара 1806. године родио се у Вршцу Јован Стерија Поповић (1. јануар 1806 – 10. март 1856). Јован Поповић је био министар просвете Књажевине Сербије, књижевник, филолог, оснивач српске драме, први српски комедиограф. Средње име Стерија (Стерија на грчком значи звијезда) је узео по имену оцa који је био Грк, досељеник у Књажевину Србију. Стеријина мајка је била Српкиња из породице Нешковић, кћер познатог сликара Николе Нешковића. Мало је познато, ван стручне јавности, да је Јован Стерија Поповић, поред тога што је био познат драмски писац, био и угледни правник, просветни дјелатник и филолог који је, као професор Природног права на Правословном одјеленију Лицеја у Крагујевцу и Београду и као министар просвете, унапредио српску правну, просветну и филолошку науку, и да је један од устројитеља школског система, установа културе и науке у Србији. Стерија је написао први уџбеник природног права у Србији; поставио је основе модерне српске просвете, увео први закон о образовању, оснивао школе, сачинио схему образовних институција. Основао је прво позориште и први српски музеј. Јован Стерија Поповић је са Атанасијем Николићем оснивач Друштва српске словесности, будуће Српске академије наука.
Као начелник Министарства просвете (1842–1848) радио је на организацији и развоју школства. Године 1844. је установио школски закон Устројеније јавног училишног наставленија. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је у Србији Стеријином заслугом донесен први правни акт о заштити споменика културе, који није био по вољи културне колонијалне политике европских и исламских империјалних тежњи према православним народима Балкана. Године 1848. Стерија је напустио Министарство просвете због напада странке Вучића Перишића на „пречанске“ Србе (школоване Србе са простора Српског војводства) , као и због супротних политичких идеолошких и вјерских ставова. Зато је напустио Књажевину Србију и вратио се у Вршац (који је тада био ван граница Србије, тј. био је под влашћу Аустроугарске).
Друштво српске словесности је као научно и књижевно друштво основано у Београду 31. маја 1842, после припрема које су отпочеле септембра 1841. године. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво српске словесности (1841 – 1864) је преименовано у Српско учено друштво (1864—1886), а Српско учено друштво потом у Српску академију наука (од 1886 – 1892). Просветна мисија Друштва је била и штампање научних књига на српском језику, култивисање српског књижевног и народног језика.
Друштво српске словесности је почело кодификовање српског књижевног језика и писма у континуитету књижевности, културе српског књижевног језика и предања православне ћириличке писмености у систему оригиналне ортографије ћириличких писама. Друштво српске словесности није прихватало програм њемачке славистике (аустрославистике) у програму југословенске језичке политике, која је у српској средини преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије пласирана под псеудонимом српског националног препорода. У Књажевини Србији, Друштво српске словесности је под руководством Стерије Поповића, као министра просвете и филолога, почело израду српског речника научне терминологије, Називословног рјечника – „Речи називословне израђене Друштвом српске словесности“. Јован Стерија Поповић је израдио предлог терминолошког речника за одабране струке, превођењем на српски страних нових научних термина и коришћењем континуитета научне словенске терминологије која је коришћена у словенском свијету и у српском књижевном језику.
„Стерија, као и већина српских писаца у оно време, није видео никакво зло у прихватању гласовних или обличких особина црквенословенског језика онда кад су у питању речи којих нема у народном говору,“ написо је академик Павле Ивић о филолошком раду Стерије Поповића и српској језичкој политици коју је Стерија заступао као министар просвете. Стерија Поповић је био представник културе континуитета књижевног српског језика у предању православних просветитеља Светих Кирила и Методија, што је било симболички изражено и његовим грчким поријеклом или, пошто многи слависти тврде да су Кирило и Методије били словенског поријекла, симболиком послања Стерије са простора некадашњег Ромејског царства у словенски свијет у мисију православне просвете. У поговору под насловом «Разлози о називословним речима», израђеног дијела терминолошког речника, Стерија у навођењу и образлагању разлога израде српског терминолошког речника поред осталог пише: » Србин је изображаван и изображава се Србином, који је кадар поњатију дати србско име, или макар и славенско, ако нисмо тако непријатељи славенскаго језика да с једним родољубцем вичемо: „ван, ван, са славенским речма, оне језик наш кваре; ван дакле!“ Ако славенски језик (под њим разумевам и сва остала наречија) има мање цене код нас, него речи језика грчког, латинског, турског, немачког, онда је жалосгно ако се волимо служити речију страном, што је обште позната (само код нас не) и тако туђинство без нужде присвајати, a свога се отуђивати, онда могу слободно казати да су Турци срећнији од нас, јер и они имају и дипломе и привилегије, и генерале и митнице, па су све то прозвали својим језиком, јер нису као ми познавали језике стране, да готове речи пресаде.
Међутим, интервенцијом тадашње Европске уније – мисијом моћне Аустријске монархије, израда таквог речника је стопирана, као културног пројекта супротстављеног колонијалној културној политици Аустријске царевине на Балкану, аустрославистичког програма разградње културе и раздвајања природне повезаности словенских језика. Аустрославистичка канцеларија је упутила у Књажевину Србију своје српске сараднике Вука Караџића и Ђуру Даничића да спријече израду терминолошког речника. На сједницама Друштва 20. 21. и 27. маја (1845 г.), заједно са још неким члановима Друштва, они су спријечили рад на српском терминолошком речнику као штетном за напредак српског језика, а заправо за германску колонизацију српског језика. В. Караџић је као сарадник аустрославистичке канцеларије ангажован да заустави програм Јована Стерије Поповића, да Друштво српске словесности обустави израду речника српске научне терминологије, а да се за основу кодификовања српског књижевног језика користи језик „простог народа“ – што је значило не само примитивизовање језика него и отварање простора за увођење стране научне терминологије у српски језик, јер у простом народном језику нема речника научне терминологије. Друштво српске словесности је потпуно промијенило културну политику када је Ђура Даничић именован за секретара Друштва (1857 г.), када се Друштво српске словесности супротставило Попечитељству 1858. године.
У програму аустрославистичке асимилације словенских језика (словенски народи су чинили половину становништва Аустроугарске) спровођена је колонијална културна политика упрошћавања и простачења словенских језика до свођења на поткултурну категорију говора, ради подређивања таквих простих словенских језика изграђеној сложеној структури и култури германских језика, речнику њемачке научне терминологије и општој германској култури. Програм њемачке колонизације словенских језика је посебно спровођен према српском језику којим се говорило од германске до грчке говорне граница на простору Далмације и Балкана. Спровођена је програмска разградња изграђене сложене структуре српског књижевног и народног језика, свођење српског језика на разину руралног речника и говора “оних Србаља који живе по селима далеко од градова“, како је налагао српски сарадник аустрославистичке канцеларије В. Караџић, у аустрославистичким издањима речника и правописа за српски језик. Агенда аустрославистичке колонизације српског језика није била само раскид са српском научном терминологијом и српским књижевним језиком, него и разградња језичке културе српске грађанске класе и опште културе српског језика. Такође, у програму аустрославистичке колонизације српског језика спровођена је и туркофона асимилација српског језика, увођење српског језика у заједницу туркофоних језика на српском простору под османском окупацијом, у интересу сусједне исламске империје са којом је Аустроугарска дијелила повјесни простор српског народа. Зато је аустрославистичка политика у српском језику агитовала, преко својих српских сарадника, за избацивање славизама из српског језика то јест брисање србизама – као што је била обустава речника српскословенске научне терминологије, а увођење терминолошког речника латинске схоластике, а у разговорном језику за увођење турцизама и туђица иних иностраних језика.
АКАДЕМИК ПАВЛЕ ИВИЋ О СТЕРИНОЈ И КАРАЏИЋЕВСКОЈ КУЛТУРИ
Академик Павле Ивић у својој студији О језику некадашњем и садашњем о том питању и догађају пише: „В. Караџић је осујетио разложан покушај Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности ради на стварању српске научне терминологије (као у другим европским академијама), инсистирао је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“, и битно је допринео да се у српској научној полемици устали тон и жанр „утука“ (далек од академске расправе), што је касније често хваљено, а наставља се до данас…“
«Новоосновано Друштво српске словесности прихватило је рад на терминологији као један од својих главних задатака. Родољубиви и веома агилни књижевник Јован Стерија Поповић, један од водећих чланова Друштва, израдио је предлоге за одабране струке, већим делом преводећи са латинског. Неки од његових термина, датих на јавно расправљање, нису били у складу са структуром српскохрватског језика. Уосталом, Стерија, као и већина српских писаца у оно време, није видео никакво зло у прихватању гласовних или обличких особина црквенословенског језика онда кад су у питању речи којих нема у народном говору. Његовој иницијативи се успротивио Вук Карацић (због чега је у Србију дошао из Аустроугарске ) изјављујући да образовани људи још увек немају поуздано оceћање за народни језик и да Друштво не би смело подржавати својим ауторитетом рђаво сковане термине. Стога је боље пустити да се терминологија развија спонтано. У жестокој расправи на седници Друштва 1845. победило је Вуково мишљење.»
„У Кнежевини Србији развијала се државна управа по европском узору, а нагло је растао и број школа. Тридесете и четрдесете године остале су запамћене као доба оснивања државних установа: „књажеска типографија“ 1831. године, првих пет министарстава 1834. „књажеско-српски театар“ исте године, 1838. Војна академија и тзв. Лицеј са два студијска правца, из којег ће се касније развити Велика школа, а из ове универзитет. За исту се годину везује и проглашење тростепеног судског система, којем се у 1846. прикључио и касациони суд. У годину 1841. пада оснивање Друштва српске словесности, а године 1844. постоји већ и Народни музеј. Међу објављеним књигама, чији је број из године у годину растао, налазе се и серије уџбеника и закона. Сваки од новоуведених појмова морао се именовати. Тај би задатак био релативно једноставан да се остало при славеносрпском језику, који је слободно црпао из руског, што је омогућавало лексичко праћење текућег развитка цивилизације и науке. Осим тога, славеносрпском је стајао на располагању терминолошки фонд црквеног словенског језика, разрађен у области религије и филозофије још у средњем веку према грчком узору, а на подручју администрације у православној цркви, посебно у канцеларији карловачке митрополије. Победом народног језика углавном су отпале те могyћности обогаћивања језика и чак је био жртвован или преправљен знатан део већ стечених термина. Цена демократизације српске културе није била незнатна.«
Цијена „демократизацијe“ српског књижевног језика – о чему је писао Павле Ивић у времену Југославије када је било политички опасно критиковати караџићевску југословенску језичку политику, која је у комунизму установљена као култна културна категорија, а В. Караџић као култна личност комунистичке културне политике – била је скупа и српски народ је плаћа до данас на културном и политичком плану. Разградња српског језика, као резултат њемачке и потом комунистичке караџићевске културне политике, данас је вавилонски видљива, од упрошћавања до преименовања српског језика, који је, као такав, постао средство разједињења умјесто уједињења српског народа. Због супротстављања програму њемачке колонизације српског језика, коју је власт Књажевине Србије спроводила као програм културне аутоколонизације, већина водећих личности српске културе 19. вијека, противника аустрославистичке колонизације српског језика, до данас је прогнана из српске званичне културне политике и означена за представнике ретроградне културне политике, или је њихова културна и научна дјелатност сведена на категорију комедиографа, као у „случају“ Јована Стерије Поповића.