Tај жалосни партијски острашћеник свовремено ми је пријетио телфонским путем из куће Радована Пелевића да ће за моју главу у емиграцији узети од Мила Ђукановића 300 хиљада њемачкох марака, што сам приписао његовој лудости у младости, као и то што је без мог одобрења на мом плацу који ми је отац поклонио у фебруару 1977. године подигао кућу, а мој плац уписао на своје име приликом авионског премјервања деведестих година док сам био у емиграцији, мада сам се ја послије очеве смрти у оставинској расправи одрекао наслеђа у корист свих осталих наследника. Умјесто да поштује моју великодушност поступио је обрнуто.
Поред два напада на мене, због чега је осуђен оба пута, захтијевао је у даниловгтрадској полицији да му се омогући састанак са Миливојем Катнићем, главним јавним тужиоцем у Црној Гори, како би га информисао о својим „сазнањима о мојој терористичкој дјелатности и учешћу у рушењу споменика на Равном Лазу и Црној Гори“, иако је због тог рушења на Равном Лазу осуђен извјесни Војводић, а ја сам се за то вријеме налазио у Бечу и Прагу, бавећи се научно-истраживачким радом на бечком и прашком Универзитету, а резултат тог научно-истаживачког рада је документарна студија „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ која је за кратко вријеме доживјела 5 издања.
Жао ми је што том жалосном веселнику није омогућен састанак са Миливојем Катнићем, али тај се пропуст може надокнадити на тај начин што ће му ускоро бити омогућен боравак у спушком затвору заједно са бившим државним тужиоцем Миливојем Катнићем.
Али ту није крај. Наиме, 14. авуста 2024. године тај жалосни веселник поднио је у Данилограду кривичну пријаву против мене због мог наводног „финансирања ликвидација, рушења партизанских споменика, слања терориста у Црну Гору“, због чега сам, као "окривљени", морао да дам своју изјаву 9. септембра 2024. године и даниловградска полиција је ту кривичну пријаву против мене прослиједила Основнм државном тужилаштву и државни тужилац ме коректно обавијестио 16. јануара 2025. године (баш на годишњицу кад је 2024. године подметнута пушка испред моје виле у намјери да ме неко ликвидира под окриљем ноћи, што сам спријечио обавијестивши полицију о мом проналаску подметнуте пушке, дакле баш на годишњицу тог злог и помуклог чина основни државни тужилац Дамир Кујовић у писаној форми ме обавијестио следеће:
„Поводом Вашег захтјева за достављане информације од 15. 01. 2025. године, обавештавате се да је ово тужилаштво донијело Рјешење број 1780/24 од 28. 11. 2024. године, којим је одбацио пријаву Радоја Милатовића од 14. О8. 2024. године, поднијету пред Управом полиције – ОБ Даниловград, против Вас, због КРИВИЧНОГ ДЈЕЛА ДАВАЊА ЛАЖНОГ ИСКАЗА ИЗ ЧЛАНА 389 СТАВ 1 КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА ЦРНЕ ГОРЕ, јер смо нашли да не постоји основана сумња да сте извршили наведено крвично дјело, нити било које друго кривично дјело за које се гоњење предузима по службеној дужности. (ДРЖАВНИ ТУЖИЛАЦ Дамир Кујовић)“.
Жалосном и веселом Радоју Милатовићу сада предстоји да се моли Богу и Светом Василију у Острогу да се задовољим са оваквим одговором државног тужиоца и да не захтијевам процесуирање и дословну примјену члана 389 став 1 Кривичног законика Црне Горе, што подразумијева казну затвора у трајању од 3 мјесеца до 3 године, али то сада не зависи од мене већ искључиво од њега. Паметноме дота! Да појасним, или извињење, или суђење!!!
Петар Милатовић