У емиграцији је преживио два атентата због залагања за истину у најтежем тренутку, у вријеме вјерско-националног грађанског рата на који је указивао још 1979. године и због тога осуђен 12. марта 1981. године, а тај рат, као што је познато, догодио се 1991. године, тачно послије 10 година.
Ријеч је о др Петру Милатовићу Острошком, аутору 46 књига на српском и страним језицима, човјеку који последњих 5 година у свом завичају трпи најтеже ударце управо зато што је остао доследан свом геслу које гласи: „Онај ко Истини служи онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба по овоземаљској плакаоници и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримствао Бога и сиромаха истовремено и са тим капиталом купује се цијело небо које је свима изнад глава!“
Дошавши из емиграције установио је да му је најближи сродник из фамилије присвојио плац који је Петру поклонио отац 1977. године и тај узурпатор је ту подигао кућу, што му је Петар опростио, јер величина човјека је у праштању, а своју светосавску ширину Петар је показао кад је том сроднику редовно раније из Беча слао позамашне суме новца, о чему сам се личну увјерио прегледавши све уплатнице преко Вестерн униона.
Међутим, тај несрећни сродник Петрову коректност је схватио као слабост, а управо Петар је последњи човјек на свијету за кога се може рећи да је било какав слабић, што је доказао безброј пута у свим европским земљама, Канади, Америци и Астралији кад је много пута усташке и шиптарске хорде тјерао у бјекство приликом напада на њега, о чему је страна штампа опширно писала.
Умјесто да то радује ширу фамилију, та чињеница, као и чињеница да је Петар у потпуности остварен човјек са својом читалачком империјом у цијелом свијету, патриота чија се ријеч пажљиво слуша у свим српским круговима у свим српским покрајинама на Балкану, Петар се суочава са ескалацијом болесне љубоморе, зависти, пакости, злобе и мржње.
То суочавање видимо у лажним пријавама његових сродника и у четири судска процеса у којима су ти исти сродници сва четири пута судски кажњени.
Најновије и најстрашније је што је један жалосни сродник, који је већ два пута судски осуђен због два напада на Петра, једног неуспјелог физичког и другог вербалног, у оба слулаја пријетећи Петру убиством, што се јасно види у двије пресуде, дакле најновије и најстрашније је то што је тај у полицији у Даниловграду тражио да му омогуће састанак са Миливојем Катнићем, некадашњим главним јавним тужиоцем који се сада налази у затвору, да би Катнића информисао о Петровим активностима на Равном Лазу и у цијелој Црној Гори. (Полицијски дневник догађаја број 320/2021)
Недавно је тај исти Петров сродник поднио лажну пријаву против Петра у којој га је оптужио да је финансирао ликвидаацију, да је организовао русење партизанских споменика у Црној Гори и сијасет других измишљотина, а државни тужилац у Подгорици одбацио је лажну пријаву.
Други Петров сродник два пута је судски кажњем због увреда и клевета.
Прије пар мјесеци док је Петар боравио у Републици Српској вила је обијена и опљачкана, а прошле године 16. јануара испред Петрове виле неко је подметнуо пушку како би је неко други ноћу употријебио уколико Петар ноћу изађе у пространо двориште које је освијетљено са десет рефлектора.
Наравно, човјек је направио пријаву полицији против Н.Н. лица, али полиција још није пронашла починиоца, нити има извјештаја о отисцима прстију, као што није пронашла ни провалника,или провалнике који су опљачкали вилу.
Имајући све ово у виду неколико Петрових поштовалаца организовало је свакодневно праћење и обезбјеђење како се не би поновила судбина његових предака, ђеда Петра, бабе Љубице, стричева Мркоја и Властимира, које у Другом свјетском рату ликвидираше партизански зликовци, о чему се прецизни подаци налазе у публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гору“ коју је, са благословом почившег митрополита Амфилохија, штампала Митрополија црногорско-приморска.
Људи су принуђени да чувају Петра Милатовића Острошког јер је такав ерудита и те како потребан народу, јер Петар се неодустајно бори за истину и правду још од 1968. године. Паметни чувају оно што је вриједно, а глупи уништавају оно највредније.