Помрачени махнитошћу рата,
Из свег мозга, да сви добро чују,
Нишанећ` се, два рођена брата,
Један другом милу мајку псују.
Запосјели два највиша виса
Што су село одувјек стражила,
Па проклињу: губала те сиса,
Издајниче, што те подојила!
Да ти матер, копиле Мошово,
Дају ли ти макарона, скоте,
Мучи, пашче црвено Брозово,
Продао си вјеру, галиоте!
Да ти матер кварну, комуњаро,
И ја твоју, погани брадата,
Да ти све по списку, ђубре старо,
И ко ми те начини за брата!
А мајка их, јатка, плачућ` слуша,
Свака ријеч паклено је боли,
Срце јој се цијепа и душа,
Док се шутке за синове моли.
Сачувај их ноћас, Богомати,
Дјеца су то, не знају што зборе,
Сјутра ће се већ, знам их, кајати
Цјеливајућ` ове моје боре.
Затвори се небо врх Медуна,
Утекоше звијезде од стида,
Скри се тужна за облаком Луна
Да не види како мајка рида.
