(Луис Карлос Лопез, песник Катагене, Колумбија)
Отаџбино моја
Китим те звезданим небом
Божанске љубави
И сновима месечевог сјаја
Ја сам твоја сен и твоја јава
Где год заноћим и ојутрим
Ја припадам теби
Као што пчела припада цвету
Јоргована,трешње, шљиве,јабуке, дуње
Дуњо моја мирисна
У туђини под окриљем
Дежурних осмеха
Окорелих лажи
Употребног пријатељства
Храним се сећањима
Из детињства и младости
И тако снабдевен звуцима завичаја
Грлим те као мајку тако намучену
И издату од свих из блата изниклих
Који у твојој утроби
Немају ни дедин ни бабин гроб
Ни дах духа предака
У пламу Огња Светог
Браним те од оних
Који су пре тебе и Бога издали
Тугујем што је твоје највредније
Пало у руке најгорих
Патим што се народ осиромашен
Опљачкан, уплашен и избезумљен
Понаша као кучици у завезану врећу
Поводљив, глув, нем
Немушти народ
Сени пред својим
И светским силеџијама
Тешко ми је што се моја
Отаџбина круни,распада
И труне у свом ћћутању
И беди свих форми и облика
У њој живе удобно и добро
Само њени уништивачи
Вођа жртвује народ за себе
А говори да жртвује себе за Србију
Ово што Срби данас на Косммету живе
Нема своје име
И ту велеиздају и срамоту нашу
И ту патњу, бол и тугу њихову
Не могy да оперу
Ни сузе са неба
Ни сузе са фресака, заједно
А тек овај ураган безумља
Претње, страха, понижења и зла
Да нам гробове церских и колубарских
Хероја прекопају уз помоћ
Рио Тинта и светске мафије
Којима су изложени грађани
Јадра, Рађевине и Подриња
Превазилази све до сада
Виђено у уништавању
И брисању са мапе света Србије
И нестајање народа сербског
Уз присуство и помоћ највећег издајника
И његових врлих поданика
На Крстовдан 2024
Мартинсбург,
Западна Виргиниа
САД