Док срце моје успомену гаји
Сећања се даном зову
Дани су прошли
Ноћи заборава призивају
Ал светло без сијања
Душу заробљену боли
Тога места што се живот зове
У правој светлости што се збива
Време то не води тамо
Светлости без места
Светлости у ништа
Дани виде у празно
Да се сећање заборави
Ко жедан у пустињи
Изгорели
Ко тајне речи зна
Које ките дане бездана
Именом Тајним испише
И именом дела дода
Вратиће се у место
Узгаји ли љубав
Засијаће светлост
Што је место и сећање родила
Постаће од дана вечност
То се у души збива
Тада светлост сија
Тада места воле
Дани вечност броје
Боли онда воде тамо где се воли
Са планине теку
Уливаји се у душе људи
Цветају ко цвеће
Та гора што нас родила
Живота нам дала
Та река што нас напајала
Снагу нам предала
Те пољане хлебом живот су нам дале
Душу нам до небеса уздизале
Ко хоће да забрани тајну
Разбија и душу нашу
Не само пролазна дела
Него и она погубна
Изродила су време
Ово невреме
Празно време
Ко у пустињи
Што пржи
И никуда не води
2.
По ваздуху ветрић пирка
Мирисна нит цветна плива
Од терета ме умива
И као осет души мојој љубављу звони
И чини ми се да је то мало милије и веће
То мало се у мене улива
То мало је од свега претежније и веће
То што ме у сутону среће
Доноси ми среће
Срећа је стање самоће
Срећа је у размишљању
Догађаја одмотавању
У осећају кривице
И поносу
И у осећају корисности
Када срце пуним оком гледа
Када душа уздише
И још више и још више
Срећа је у сваком животнном добу
А и у оном годишњем
У шуму ветра
У прозирности воде
На клупи у парку
Кејом шета срећа сама
Све људе успут среће
Пита их има те ли среће
Она куца на врата
Људи вредних мајчинском љубављу
У среће рађању
Будимо родитељи срећи
Људи самих у пустом живљењу
Доноси нам своје дарове
Љубав веру и наду
И мало безбрижности приде
Срећа је стање љубави
Срећа је одраз тежњи
И по њима радњи
Срећа је добро вече добри људи
И са њима другарства
Срећа је утисак пред спавање
И хладном водом јутарњом са извора умивање
Срећа је скроман обед
Женском руком танком вођен
Срећа је свако дете
Срећа су очи наше
Осмеси на уснама
Срећа је ово касно поподне
И долазеће вече
3.
Моје усне траже беседе са горе
Моја душа хоће горе
До горе
Дал ми не дају разговори
Или ми не дају деловања
Дал ме стиже тупост
Обамрлост због погрешног ми живљења
Где су речи са горе што мењају срца
Где су речи што терају мешање живота са испразношћу
Куда иде пут који води га гори
Где су речи сан истинити
Несањан нашим снагама
Где је тајна која тамницу проглашава слободом
Где је реч која нишче подиже
Моје око виде пута
Али пута путу не налазим
Где су речи које храбре
Некад ми их душа пуна беше
Где су оне од тајне пријатеља
И спаситеља
А од испразности мука поста
И тишина оста
Муком зовем речи
Тишином мерим време
Али испразности колотечине у мени живе
Чујем речи али пролазе кроз мене
Чујем опомене али ме не пече
Муком се браним
Оће ме мука одвести до речи
Срамота можда?
До горе
Понизан сам да опет познам речи
Не видим увреде и зле намере
Чекам на глас зоре
Ветар новог дана
Пој душа по небу вечности
До љубави
Неисказаности
Беседе ће нас водити
4.
Очистио ме ветар са брегова
За мирно море љубави долине
За бескрај ливада
И на острвима од дрвета хлада
И звезде на ноћном небу
Што крајевима осветлавају судбину људи дубоку
О дневна звзедо што се о теби снева
А када те видимо јасно
Печеш малих људи судбине
Твојих зрака дубине
Пре рана живот нам обасјавај
Отерај сен рањена заборава
Речи малих људи сијају на супрот теби
Па нек и киша суза те код облака сретне
Нек се дугом зове место где се семе то заметне
Нека сузе буду кише
Да никне цвеће мириса муком
Нек је видимо дрветовим струком
О звзде сјајне сијајте муке
О реке бајне теците приче страдалника
Да се не заборави онај који посрће
Онда ће нам у развоју бити среће
Беседе на гори са вама зборим
Беседе на гори срцем вас волим
Беседе на гори душом за вас молим
И док ноћ на гори сања дан
Дан се спрема
Види се сијање иза брега
То тамо почива и сања
Мука генерацијска мука сјајна
То је горе зора
То је наша воља
Делима нек засија
Нек нам свима прија