ОКОВИ
Нећу да служим никоме,
и да робујем нећу,
а опет сам слуга...
Из својих корена дишем,
и живим исписана кроз очи предака,
и видим робујем,
морам, треба, ред је...
И на све то и љубав окове додаје.
Волим...
Борим се...
Робујем...
Слободна сам само у радости,
њихове среће...
Волети, смисао је бескраја и вечности.
ЗАТРОВАНО СРЦЕ
Лепи граде, лепе реке моје,
где кријете љубав моју живу?
Жарко сунце туђег винограда,
зашто сам те и због чега срела,
кад са тобом прошетати нећу?
Где да тражим радост коју немам?
Ко је мене овом муком клео?
Моја туга није опевана.
Мој се немир излечити неће.
Помирене судбина и ја смо,
знам ја добро да те за ме нема.
То ћорило, проклета је мука,
па све што не може бити,
и што се не сме снити,
у души мојој станује...
И бол мени припада,
више него икоме, икада.
А од греха ја умрети нећу,
а срце је жељом затровано,
па би било боље да ме нема...
СЕТИ СЕ
Сети се некада и мене,
док дани теку као мед и млеко,
док се радујеш и волиш.
И кад радиш, док зној са лица бришеш,
и жеђ толиш,
сети се да сам само земља,
црна и неузорана,
заборављена и бачена,
твојим додиром пробуђена,
збуњена и слуђена,
и подсмехом твојим окована.
Ниси ме желео волети.
Можда сам могла оживети,
ал није било времена,
ни загрљаја ни додира,
моја је душа промрзла,
стид твој је заледи...
НЕСАНИЦА
Ти, која месечину јуриш,
по крововима,
несаницом ношена,
ни ноћас нећеш пронаћи то што тражиш.
У небо гледаш, стида пуна,
оправдања нема,
ни разлога нема,
а волиш...
Самоћо тужна,
још се чудиш,
и бол свој,
као неописив јецај живиш.
Волиш,
и знаш да немаш чему да се надаш.
Да...
Плакаћеш душо годинама,
јер трептај срца ниси повела,
у загрљај који те звао...
И ноћас месечину јуриш,
срце ти жури и мисао не да ти мира...
Можда и он тебе памти,
можда и он несаницу живи?
ИСКОРАК
Мојих осамнаест година, матура...
По дворишту шетам,
стазом у штиклама газим,
све сигурнијег хода.
Као на писти,
лева нога, десно раме,
сигуран став...
Држање је важно.
Поносна сам, лепа и јака,
дивим се својој младости...
Паметна, храбра, све могу,
за све имам воље.
У очима оних што ме воле,
никада неће бити лепше ни боље...
Неисписана љубављу,
само сам себе видела...
Свет мене чека.
А бака рече:
„Није се још родио онај ко би јој срце освојио.”
Пророчке речи, а ко ће сада да ме лечи?
НЕЈАСНО
Оно што у оку оживи,
љубав на први поглед,
варница је само.
Коцкице полете,
надаш се,
а све зависи од среће,
биће или неће.
Прерано, прекасно, на време...
Тешка је тема.
Разумном духу туга је суђена...
Нејасан спој отвара
питања без броја.
Очекујеш да те схвате,
а мислиш исмејаће те...
Причаш, а кочнице неке не дају праву реч...
И држиш за себе,
и не говориш,
и не пишеш,
и не јављаш се...
А тако си желео...
И не дешава се...
И зато је пропало...
А дешава се, кроз тебе...
Само си се заљубио,
а болујеш,
чудесно болујеш.
А ни тај неко,
на кога си живот чекао,
није о себи све рекао.
И тако сваки дан...
Лепо је почело.
И због чега ће сада свему томе
да дође крај?
Нејасно...
ВЕШТИЦА
Ви сте данас један човек,
у башти кафане,
у друштву мени непознатих људи,
који ме не познаје,
и неће спознати...
Запажена сам крајичком Вашег ока.
Заборављена јаком вољом увређеног мушкарца,
мушкарца ког сам некада пољубила,
кратко, али пољубац је пољубац,
и не заборавља се, никада.
Ето, ево мене...
Године су прошле...
А Ви се бојите једног ,,Здраво”.
Амнезија...
Чему страх, одбојност и тај став?
Чему?
Нећу Вам прићи,
нећу Вас поменути,
ни поздравити.
Све је до Вас...
И ово ћутање, и то што сте све оставили у сенци незнања.
Прошла сам...
Оно што није најбоље објашњено, неповратно је изгубљено,
године пролазе,
а остао је дуг неизговореног.
Штета...
У духу смо се срели,
кроз осмех и око.
Сада минско поље међу нама стоји.
Бесмислено траје...
Разумети умем.
Затечени читањем мојих речи,
необјашњено,
нисте ни могли разумети...
Скривени ћутањем,
нећете то никада ни умети.
Игноришете, чувате мир.
Живите свој рај.
Али, горећу у Вама
на ломачи Вашег суда,
безобразна, презрена и луда,
без права да се браним,
прикована на зид,
вештица која не зна за стид.
И када поново прођем,
нећу успети да Вас нађем,
ни Ваше „Здраво“ нећу чути.
Поглед сте сакрили данас,
сакрићете га и сутра.
И очи Вам нећу љубити...
А, опет ми је драго да Вас видим.
СРЕЋА
Земља, знање, здравље,
три су среће човеку разумном...
Земља ће те одбранити и одхранити...
Ако је немаш, купи је...
Ако је имаш, чувај је...
Доћи ће време да ти срећу рађа,
љуби је, додируј и воли.
Света је грумен свака.
Снагом ти она враћа пажњу и љубав сву,
и ту ће увек бити ,
и ако крене по злу...
И када одеш далеко,
са собом је понеси,
ту мрву испод неба свог,
да те чува,
да те мирис њен сети,
на детињство, љубав и младост...
Увек ћеш волети ту земљу,
вечно успомене живе.
Учи , учи и не губи време...
Слажи знање, кључ је среће твоје.
Отвориће теби многа врата.
Добар занат поуздан је друг.
Пружиће ти ослонац у трену.
Много знај, ал’ се не понеси,
од врлине ништа лепше није.
У љубави срце своје дај,
душом диши за вољено биће.
Не играј се, не заводи лажно,
од подсмеха лако се пропада.
Не исмевај туђа осећања,
можда неко искрено те воли,
суза му је од небеса тежа.
Љубав некад као гром удара,
где би било боље да је нема...
Не прилази где бити не можеш...
Мудрост срцу лека не налази,
неке туге вечно болујемо.
Ти не жури да судиш олако,
туђе срце кад си отровао.
Срећна љубав бесцено је благо,
ретко благо, мало ко је нађе...
