Словословље: Ненад Кузмановић: Београдска улица у Подгорици

Прву ноћ у Подгорици (ондашњем Титограду) преспавах баш у њој. Ево те приче:

Након завршетка војне академије и промоције 40-те класе у чин потпоручника (25. јула 1987. године), на крају свечаности почеше да нам читају где је ко добио распоред и где да се јавимо на дужност после одмора од месец дана - 24. августа у 07,00 сати.

Између осталих и мене прочиташе: “потпоручник Кузмановић Ненад Војно подручје Титоград. 23. августа 1987. године укрцах се са једним официрским кофером у пословни воз за Титоград, на перону у Београду.

Испратише ме отац и мајка. Никада у животу нисам био у Црној Гори, размишљам где ће ме на крају “бацити”, какви су људи тамо, гарнизон, старешине, војска итд. Седох на своје место у полупразном купеу I разреда, оптерећен тим мислима.

Након неког времена из тих мисли ме трже глас човека преко пута мене: “шта си се ти јадан тако смрко”? Одговорих му: “потпоручник сам и није ми ни до чега, добио сам службу у Војно подручје Титоград и ко зна где ће ме распоредити”?

“Потпоручник”, изненађено узвикну мој сапутник - као да ми не верује.
“Да, потпоручник” - потврдих му још једанпут.
“Е па друже потпоручниче биће ми част да Вас угостим и Ви ћете вечерас спавати код мене” - рече ми сапутник и представи се - “ја сам Распоповић из Титограда”.
“Не долази у обзир” кратко му одговорих.
“Морате, инсистирам, биће ми част” одушевљено говори сапутник.
“Хвала Вам пуно, обезбеђен нам је смештај у касарни Морача” - правдам се.
“Не, не, каква црна касарна, код мене ћете, молим Вас, ми волимо и поштујемо нашу Војску, поготову официре” - наваљује мој сапутник Распоповић.

Потраја наша полемика прилично дуго. Упоран он, а упоран и ја. И негде око Ужица, попустих и пристадох да прву ноћ у Титограду преспавам код мог сапутника из купеа, друга Распоповића. Стигосмо предвече у Титоград, узесмо такси који нас одвезе у БЕОГРАДСКУ УЛИЦУ под Горицом у кућу на два спрата друга Распоповића.

Домаћин ме уведе у кућу, пописмо по једну лозу, показа собу и поведе ме у град, да ми покаже где ујутро да се јавим. Идемо пешке поред чемпреса, БЕОГРАДСКОМ УЛИЦОМ и успут ми показује.

Право па лево је кино Култура. Пре кина је кафана “Два крапа”. На том семафору скренусмо десно, идемо према стадиону Будућности. Показује ми стадион, испред је бензинска пумпа, тамо иза је стара Црква Светог Ђорђа. Иза стадиона је МРЦ (медицинско регрутни центар) и на крају је касарна Морача. Ту си треба да спаваш вечерас, каже ми друг Распоповић.

Пре пумпе скренусмо лево и на моје велико запрепашћење и неверицу угледах “корзо”. Узвикнух гласно КОРЗО, а од неке туге заплаках. Помислих када је овако у главном граду, како ли је у Плаву, Гусињу, Иванграду, Колашину, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Цетињу, Бару?

Да корзо одговори ми домаћин. Девојке се држе за руке и шетају у круг, а мушкарци углавном са прекрштеним рукама и ослоњени једном ногом на излог стоје и гледају… Пролазимо тако кроз корзо - овде ти је живео чувени Лазо Делевић кога је пре три године у кафићу Боа убио Жарко Радуловић Ђаро из Комана. Каже ми “он је био најјачи Црногорац и кум је са Јоксом који је у Шведској Краљ подземља”.

Овде десно ти је такси станица и ту можеш од њих да набавиш девизе (марке), ако ти затребају. Ту лево ти је робна кућа “Београд”, ту десно на ћошку ти је главна пошта, а преко пута је хотел Црна Гора. Доле испод низ парк је Дом ЈНА и ту ти је поред кампа у Златици најбоља музика.

Скренусмо десно, поред главне поште. Ту десно ти је Скупштина, Влада … Наиђосмо на мост. Пре моста је улица - ту десно низ улицу ти је наше позориште, а овај мост је Блажов мост и тај део града је “преко Мораче”. Чим смо прешли мост рече ми да ово што личи на два бетонска ковчега је ЦК Црне Горе. Преко пута су телефонске говорнице, испод низ Морачу је спортски центар, а пре њега је хотел и ту имаш добру музику. Скренусмо десно поред ЦК и после пар стотина метара стигосмо испред Команде војног подручја Титоград. Овде ћеш се ујутро јавити.

Враћамо се назад, идемо журним кораком, јер је већ касно (прошло је 21,00 сати). Како скренусмо од моста лево код главне поште нови шок за мене. Од препуног корза пре пола сата - нема нигде ни живе душе. Као да је неко дао узбуну и командовао разлаз! Питах изненађено друга Распоповића - “где је она силна омладина од малопре”? Он одговори - “Богоми касно је, ево већ је скоро 21.30 сати, о’ђе ништа не ради после 21,00 сати, осим бистроа на жељезничкој станици, који ради до 22,00 сати”. Идемо тако “касно” сами корзоом и негде око центра чујемо бат корака и видимо два милиционера како ногу пред ногу иду по сред корзоа, држећи шапке под мишком. Када смо им се приближили један од њих крупни бркајлија прозбори: “окле’ вас двојица ‘вако касно у граду”? Одговорих им: “другови, ја сам потпоручник Кузмановић и друг Распоповић ме повео до команде преко Мораче, да ми покаже где ујутро да се јавим на дужност”.

Како то рекох они обојица ставише шапке на главу, поздравише и рекоше: “добродошли друже потпоручниче, извините на сметњи”.

Настависмо даље, стигосмо у БЕОГРАДСКУ УЛИЦУ у кућу. Тада ми друг Распоповић рече да он има фарму кокошака у Мартинићима и да мора ујутро пре 05,00 сати отићи тамо.

Упитах га где да му оставим кључ, он се само насмеја и рече ми: “Ође нико не закључава, само изађи, затвори врата и здраво био вазда”.

Пописмо по једну лозу. “лаку ноћ” рекох и отиђох на спавање. Тако ми прође та недеља тог 23. августа 1987. године.

Ујутро ми у команди преко Мораче прочиташе да сам постављен на дужност командира 1. вода везе (уједно заменик командира чете) чете везе за командно место 5. Пролетерске Црногорске народно-ослободилачке ударне бригаде у касарни Маслине.

Примих дужност, командир чете ми је био капетан Веселин Журић (из Мојковца), а потчињени водници I класе: Горан Морачанин (из Никшића) и Миленко Делић (из Билеће). Командант бригаде и касарне пуковник Рајко Ђоровић, начелник штаба потпуковник Јурковић Драго (мој начелник класе у војној академији).

Оддежурах у касарни Морача за Нову годину 31.12.1987. на 01. 01.1988, као и за Божић 1988. године. Чули за мене из касарне Морача да сам добар и на пролеће пређох у касарну Морача у 197. батаљон везе у ЧВ (чета везе) за КМ (командно место) код капетана Грновић Милана - потчињени старији водници I класе: Божић Зоран и Драгиша Цветановић. Командант батаљона и касарне потпуковник Батрић Јанковић из Горње Буковице. Од маја 1990. године пређох у Ниш у 63. Падобранску бригаду…

БЕОГРАДСКА УЛИЦА - прва и једина ноћ у Титограду. Не знам зашто сам све ово написао - али не може да шкоди. Поздрав ђе чуо и не чуо.

Ненад Кузмановић
Моб: 00381641169690