Небо иза штрикане завјесе са голубовима

Слободан Ристовић

Питам се да ли је Слободан Ристовић окрвавио писаљку „пребирајући белутке“, јер „нису све речи за у песму“, а он је пробрао оне најоблије, чисте као „крајичак мараме којим вадиш трепавицу из ока“, мирисне као „медењак“ или нека „бела хаљина са црвеним туфнама“. Питам се да ли је окрвавио писаљку „пребирајући белутке“ или му је их је, тек онако, мајка у сну из плавог лончета просула у траву „под великим дрветом“, поред шишарке „која нову реч рађа“.
Ристовићеве пјесме пред читаоцем се нижу као разгледнице са пјесниковог путовања кроз живот или слике „заденуте за стакло на креденцу“. Најтоплије су оне његове пјесме које су огрнуте мајчиним пуловером, јер:

„Кад умре било чија мајка
И Бог јој је сироче (...)
Кад умре било чија мајка
Уместо заставе
На трну
Завијори њена марама (...)
Сироти Бог се нагне
На ограду своје веранде
И дрхтавим прстима
Окреће дугме на кошуљи“.

У свој пјеснички албум пјесник је задјенуо и мноштво разгледница сачуваних са путовања у Љубав. Тамо су жене и „фишек руменог барута“ и „пахуља која падне у прву косу детета“.

„Рупица на мом образу је
Од твог малог стопала
Белог као галебов сан
Као пчелино грло
Твоја ножица
Кончић кроз моје срце (...)
Шкољке спавају
Прекривене трепавицама
Које је мајка приметила
На мом јастуку
Док си као јаребица
Замицала иза наше куће“.

Провирујући у живот иза штрикане завјесе са голубовима, осјетићемо мирис цвјетног ивандањског јутра, али и горчину неких нових Видовдана и свијета у коме „Навадио се ђаво на ушур / Оћоравио воденички камен“. Иако у неким пјесмама јадикује над данашњицом у којој „Играмо се пиљка очима“ и „Заливене нам уши“, пјесник позива и на поглед у живот ријечима: „Лепо је јутро / Немај пречег посла од живота / Погледај / Да ли су дошле ласте“.

Ако некада не будеш имао „пречег посла од живота“, провири иза штрикане завјесе са голубовима, урамљене окном прозора младости. Из авлије Ристовића укради „Старке број 41“, јер само у њима можеш отићи „до врх неба и назад“. 

Радмила Трифковић