Не докучива ми је месечева боја
Док милује стања моја
Полако плови по своду великом
Божијом руком сазданом
И том радњом ме зове
У лепе снове
Не знана су звездана блага
Погледима милина влада
Ветар лепе вести носи
Сваком бићу и јутарњој роси
Ноћни мир велики
Односи све тежине сваки
Мириса лепих пуно
Право је то чудо
Радом ветра
Чини чула да су сретна
Срце моје раширило се
Тело моје опустило се
Душа одмора прима
Тактом ноћи лепота се збива
Цветне боје невиде се
Мириси показују се
Путеви мирисом долазе
За лепе снове који не пролазе
У ноћи тој
У милини овој
Нађе се одмора души свакој
2.
Овај цвет што је постао ветaр који дишем
Она трава што је од капи кишне
Настала у долу овом
Богом створеном
Причали смо приче о постању
О нашем бивствовању
Наши гласи одјекују долом
Пунимо га собом
Вртлози љубави Божије нас враћају себи
И онда можемо видети
Горчину наших живота
Погледи наши по крошњама се ватају
Тамо где дрво живот ствара
Удишемо га и осећамо слободу
Док мисли наше теку реком
Прелазимо километре трептаја ока скоком
Чујемо звуке птица што живе у шуми
Оне певају о слободи
Песма се та Богу диже
Све тада животом дише
Ударимо хвалу сијању ока
Да би то око могло да нас види
И у бивствовању нашем позна
Сачувајмо овај мирисни цвет
Сачувајмо га за дан
Кад нас вечна звона буду звала
Кад наша душа тајно име Божије зазвони
Сетимо се тог цвета
И овога дола
3.
Манастир у стени
Стена постојана
Весели се све у мени
За човека утехе достојна
Код стене сузе лију
Свака суза што из нас поста
Они што смију
Биће за опрост доста
Орлово гнездо
Вртоглава висина
О са неба људима дана звездо
За погледа бистра и мирна
Из сунца у стени
Сја духовно благо
Рађају се карактери челични,виспрени
Милошћу Божијом и његовом снагом
4.
Окупила се два пријатеља
Божије куће тражитеља
Кренули су путем старим
Реткима само знаним
Стазе изабране
За видике у вечности ране
Дошли на манастирски видиковац стари
Који неда да се срећа квари
Што Бог људима поклони
Нико не може да измени
У срцима нашим тајна је рана
За животне победе стварна
Не заборавимо порекло
Не заборавимо човеково бивстовање далеко
Боримо се за Бoжанске скуте
Тражимо утеху кад су борбе љуте
Да и бројна поколења утеху имају
И у љубави и миру на земљи бивају
Звредимо да препрека нема много
Недајмо да нам се судбина кроји одоздо
Боримо се за љубав
Боримо за срећу
Завредимо Божанску плату од свега већу
Да нам сине јарко сунце
Да обасја доле и пропланке
Да отера сиве облаке
Да се виде са брда видици
Да се чују народни поклици
Нек из стене никне срце
Нек душа буде блага
Нек са горе лети соко
Соко чила птица
Да нам обасја лица
Да се виде људи
Да се позна зора
Планинска зора
Нашега рода
5.
На небу има једна сјајна звезда
Мати родиља нашега гнезда
Чуле су се до вечности речи
Збило се дешавање које све лечи
Однео Он је од нас страшне студи
И показао је свима какви треба да су људи
Његова дела одјекују довек
Роду показују какав треба да је човек
Како се са мудрошћу влада
И за љубав мир и земљу како праведник страда
Показао је излаз из очајања
И пут којим ићи се мора до покајања
Да род зна куда треба поћи
И избећи страшне ноћи
Разоткрио је превару опсенара
И оставио сведочанство праведнога владара
Из тих страшних времена
Остала је вечна успомена
Негде доле на југу има једно збивање
Из цркве избија неко сијање
Црквена звона вести лепе шаљу
И на важне ствари народу указују
Погледајте нашег Светог владара
Нашег Краља Светога Јована Владимира
Свети краљу нама опрости
И Бога моли за свој народ духом прости
Научимо лекције
Завредимо и делимо сијање
1.
Пролећни поветарац носио је мирис бујања живота куда год би дунуо. Становници велике источне шуме спремали су се за све оно што пролеће носи са собом,рађање и цветање живота...
На старој букви на ивици шуме која традицију значи, укрштали су се путеви из свих праваца...стара буква, ту на раскршћу, била је сведок протока времена на једном оваквом месту...неки чак кажу да је та сатра буква од почетка ту, ваљда од почетка времена, те да је та стара источна шума једна од првих шума не само на овим просторима већ и на целом свету...како год било, ова буква је сведок дешавања од давнина, зацртаних путева који сежу све од жила кукавица планете па до небеских светлих висина...ти путеви су увек проходни и увек похођени...има ту каравана који проносе робу и културу са једног краја васељене на други, са севера на југ, са истока на запад и обрнуто...тим путевима иду и војске, а и сеобе народа их не заобилазише...и свега тога је ова стара буква сведок, кроз њено корење па све до лишћа струје сокови живота и сокови сећања које после удишу становници источне шуме...а ти путеви ни ноћу нису пусти...неке стране прилике посећују те путеве ноћу не мисливши добро...и у хладним ноћима и у оним снежним јашу црни коњаници сејући око себе страх и терор,а посећују их и блага бића која шире љубав и просперитет када за то дође време...и после једне такве пролећне епопеје,епопеје рађања живота и цветања љубави,дошла је наизглед не надано једна ноћна олуја...стари лептир живота уморан од светковине цветања морао је брзо да обави још једну ствар пре краја свога живота...црни облаци на хоризонту су јој сведочили да нема још пуно времена...оставити потомство, тај дубоки инстинкт негде пред крај светковине поче да је пече...у свом животу помагала је свима, цвећу да се размножи,била извидница шумским пчелама при ројењу, те помагала мравима,преносила сложене вести по пољу,на ливади,од цвета до цвета,вести цветања, рађања и љубави...и тако све до дубина шуме...и данас када је мислила да неће стићи да изврши своју основну функцију,коју стражари лепоте могу тек на крају својих живота да изведу, чула је звук старе букве...
“Али не можеш тамо“ рече јој једна ласта у лету...“иза жбуња капије нико од твоје врсте још потомство није остављао...лептира то подсећање узнемири,али времена није било,а последње опције су јој нестајале са падањем првих капи ледене кише...знаће већ буква шта да уради, тешила се брзо летећи до свога,сада већ засигурно коначног одредишта...олујни ветар је почео свој страшни плес...лептир је у лету заносећи се под налетима хладноће пратио шта се дешава...ево сад је баш на један мравињак набацио отпалу грану и срушио им кров...а тамо код маслачака је тако јако дунуо односећи семе на пут а не на ливаду...скоро сви су нашли склониште, становници шуме су се повукли у непроходне дубине зеленила, а они из поља у рупцие и међу грмље...последњима замасима крила лептир се спустио не баш виско на гране старе букве која изненађена овим ипак му понуди лишће знајући шта жели...да га је на време спазила, морала би му рећи да тако ниско не сме да се оставља потомство, јел су гране бујније горе,али је пратила страховите радње по пољу,и мало пре лептировог слетања својим гранама успела да спасе у задњи час јато голубица које су уточиште потражиле као и лептир на њеним гаранама...
“Пожури“ викала јој је преко свога лишћа, преко своје коре,лептир лепотан,знајући ово брзо се баци на посао...остави ситне ларве и паде на земљу...успела је буква још да мајку лептира у паду одвуче ближе шуми,јел није примерено да становници шуме почивају у пољу и обрнуто...затим је брзо раширила своје гране пружајући уточиште малим ларвама...засад су спасени...
“Да али њима овде нема живота“,рекоше ластавице весници пролећа и рађања,који не навикнути на овакве ситуације увукоше се још дубље међу раскошне крошње...да олуја није само овако јака била и да није трајала тако дуго можда би веверице и стигле да их однесу тамо до жбуња на улазу у шуму или нека птица можда би помогла,али овако,једино што је буква могла је да их штити својим лишћем...
Већ други дана падају хладне капи кише и дува страшни ветар...синоћ су коњаници смрти однели своје жртве,и у јаду сви становници букве на мах заборавише на мале ларве,главна тема су биле жртве...
Али стара буква их није заборавила, чим су утешени старадални и обезбеђни они на крају поља, почео је зов, стари зов којима се означава састанак граничара шуме,сви по својим врстама били су позвани..али због олује која је неуобичајено јако за ово доба године беснела и дуго трајала одазваше се само они који овакве неприлике иоле могу да поднесу...јато соколова,извидница шумска и пољска,и стара кобила,некадашња пољска и шумска снага...већање је трајало до дубоко у ноћ, ако је уопште на оваквом времену ико знао дал је дан или ноћ...уколико гусенице издрже на грнама до краја олује,биће пренете у шуму,уколико не,сама мајка природа ће се старти о њима...буква је на ово гледала као на велико знамење,прво у ово доба снежна олуја,а друго лептир лепотан,да на њој положи своје потомство...хиљадугодишње искуство јој је говорило да ово мора нешта озбиљно да значи...
Пети дан олуја је престајала,и одма су се сви бацили на посао...још је било хладно,и даље је дувао хладни ветар,и падала киша,мада знатно мање,а погледом на хоризонт мирисало је на сунце,мирислао је опет на живот...веверице већ почеше да носе преостале ларве до најдоњијих крошњи, ту их чекаше соколови који их даље носише,а на чистини пред шумом су били постављени галопирајући коњи,који су били задужени да их носе пут шуме...сви нетрмице гледаше развој ситуације...још пар би изгубљено,однето на страшне путеве подземља, једну још буква успе да баци на другу страну,и гле чуда дуну шумски благи ветар...вођен потоком са планине кроз шипражја шуме дуну довољно јако да се овоме страшноме олујноме успротиви и однесе једну ларву мало у страну у поље,надомак мравињака...мрави ово опазише, и невољно се одазваше вишем позиву те кренуше кроз водом поплављене делове до малене ларве...оних пар преосталих већ је сигурно стигло до шуме...али црне воде вребајући прилику кренуше ка ларви лептира лепотана,доносиоца семена живота и цветања,једног од њихових главних противника...и вероватно би у томе успеле,јел је црни коњаник већ спремно чекао на ивици пута да још једну животну прилику одвуче, али један зрак светлости, један зрак живота обасја изненада тај део пољане...црне воде устукнуше, коњаник побеже а мрави зграбише гусеницу и однесоше је пут свога мравињака...тамо на улазу је чекала делегација са вестима од краљице...и већ ту поче немир...
“Одма је спровести до краљице“ викали су лично гласници њеног величанства у глас.
„Превише смо ми жртвовали за становнике овог поља и шуме,стара буква је изгубила жилу разума када овакве ствари од нас захтева“ викали су у глас.
И већ би побуна избила да стари војник,зналац прилика и традиције не викну“ларва је од лептира живота који је цео свој кратки живот и нама служио, од чије је помоћи и наш мравињак просперирао,поредак нам налаже да учествујемо у зову шуме у зову поља“
„Наш мравињак зна традицију“викали су гласници „и увек смо се одазивали и поретку служили ,али ово је нешта додатно и то мора на већу пољских мрава да се наплати...ми ивичари увек највише допринесемо заштити поља па и шуме...они тамо скривени и не знају за наше муке“...
„Подела у којој су и наши оци учествовали налажу тако,а нико од нас није бирао где ће да се роди па тако ни та ларва“...
Буку прекидоше мрави извиђачи носећи малу ларву са собом...наста тишина...сви су се гурали да виде зачетак живота једнога од највеличанственијих бића поља и шуме,лептира лепотана...лептира живота и мудрости... обасја их радост...њихов мравињак је учествовао у спасавању...
„Одмах до краљице“ дођоше себи гласници,“Направите пут за извидницу,одмах до краљице“.
Улазак у свечану салу донесе мало пометње, али краљица театрално устаде и пожеле добродошлицу.
„Храбри извиђачи,ваше дело никада неће бити заборављено,ваша снага и храброст сведоче о уређеним приликама нашег мравињака који из генерације у генерацију доноси просперитет свим становницима шуме и поља“
„На славу вашег величанства“викали су сви сложно.
За то време мало даље буква пратећи све шта се дешава громогласно заори вести које су се још боље простирале свуда около уз зраке сада већ јаког сунца...“у судбини ове гусенице огледа се судбина свих нас“...и наста тишина...и ко зна колико би трајала да је не прекину исти такав крик,исти такав зов из дубина шуме и пространстава поља...
“Гусеничина судбина је и наша судбина“...“знамење то показује“...и вести стигоше и до мравињака...и прекидоше краљицу која је баш заустила да каже да је судбина гусенице да штити и служи мравињаку...и чувши ове вести мало затечена , а мало и љута седе на престо.
„Величанство,онда нека се и они о њој брину а не ми,ми морамо о трговини да мислимо,морамо да санирамо последице стихије, имамо наше потомство“викао је без даха главни саветник.
„Већу част наш мравињак није имао“ викали су из већа мрава стараца...
„Док се вода од стихије не повуче ларва остаје код нас...даље ћемо је предати пчелама па нек је оне носе полако до шуме...рече краљица,приђе ларви и даде јој лишћа од младе липе,ништа друго нису имали у ово доба године,од липе која расте преко великог пута...а у ларви чим осети малди лист поново прорадише сокови живота, сокови сећања...прекинута у споју са древним дрветом, трагично одвојена од мајке, бивајући на хладном ветру, поче слабо да узима сокове у себе...и поче мало да опажа око себе...и то јој беше први животни утисак...букве и осталих ларви и трагичних дешавања сећа се у кошмарима, што ће је пратити цео живот...благи поветарац из шуме,кад је изгубила задње остатке свести и зрака сунца које су је спасили,ипак су некако били у њу утиснути дајући јој поверење у живот...гледала је стидно и уплашено у мраве, који су у њу са друге стране гледали зачуђено,неки са дивљењем,а неки са горчином...ништа јој није било јасно, зашто је ту, зашто су час груби према њој, час добри,што не узимају лишће са дрвета,него га носе скроз до овде,што не изгледа исто ко и они,ко је она,а ко су они...и тако проведе пар дана,док јој не рекоше да мора да иде...хтела је да их моли да остане код њих,она овај мравињак сматра за дом,а њих за породицу,али је понесоше без речи...један стари мрав се поклони,дајући јој један лист који кад је узела у себе јој рече предајући јој још животне енергије-твоја мајака је спасила пола долине поља...и то јој на први мах би нејасно...ко је моја мајка питала је себе...али већ су је одвели до пчеле радилице која јој кроз смех брујања рече:
„ Држи се ја ћу те носити док ти не порасту крила“...па и ја ћу имати крила ,питала је се у себи...и препсути се плесу пчеле од цвета до цвета, које их је веселео дочекивало...певајући песму разнобојних мириса само цвећу и лептирима познату...и ларва то позна и сети се искона....тај искон ће бити њене боје...увече пчела не стиже до своје кошнице већ одлучи да заноће у шипражју.
Тамо је спавала и група шумских мрава.
„А то је та ларва о којој сви причају...па ти си сад ларва пољских мрава, нећеш бити добродошла у шуми“...викали су неки.
„Оставите је,она је под мојом заштитом“...забруја пчела.
„Ако ти имаш дозволу за пролаз и у ливаду и у шуму не значи да можеш да нам командујеш“рекоше ратоборни мрави.
„Тај мравињак нам прошлог лета није доставио сокове за зиму,за наше потомство,од тада смо у сукобима“настави даље причу један мрав.
„То се ове гусенице не тиче“ рече пчела.
„Е па нас се тиче“викнуше сада мрави.
„Обратите се старој букви“рече пчела сада већ брундајући љуто...
На помен старе букве или уопште дрвећа мрави се смирише и ућуташе.
Али страх у гусеници уђе и у њој остаде...
Зашто је нико неће, што је другачија од свих,што је слабија од свих...какав је ово свет,било је кроз њене жиле кукавице...и у том расположењу и питањима проведе ноћ...где су они као је, питала је гледајући у месец...
Раном зором су наставили даље...
Прекрасни облаци сијајући својом белином и зрацима сунца поздравише пчелу која је на својим леђима носила оно што ће постати лептир лепотан...и та прекрасна белина на плавом своду је певала лептиру будећи његове још неизрасле боје ,његова крила...одузимала јој је и давала дах,гусеница се овоме препусти,а зраци живота учинише да још порасте,на леђима пчеле радилице утисну се дубоко у њу искон, искон живота,сврхе, циља и љубави...
И тако од цвета до цвета од песме до песме кроз мирисе и боје стигли су до кошнице у рупи старог дрвета,рођака старе мајке букве...гусеница осети неку припадност овде.
Пчеле су у роју млатећи својим крилима певале гусеници дочекујући је,певале су јој нешта о њеној мајци, о животу,љубави и лепоти...она је то својим растом разумела...заспала је сном раста и сигурности али је убезо пробудише и однеше даље,туга растанка као да заустави њен раст,као да осети нешто што значи да се никада неће развити до краја, до пуног потенцијала...
На већу је то вече због рата мрава одлучено да мали гусеницу не носе у шуму да постне лептир,већ ту поред старог потока на један до прошлог лета жив храст,који за чудо и даље цвета...
И понесе је сада друга пчела радилица...она осети опет напуштеност,осети опет нешта што би значило збег...и спусти је на умируће дрво...и даље је раст у њој био прекинут ,али жубор потока и мириси које је носио исти онај шумски поветарац који јој је живот спасио,те лишће сатрог храста удахнуше у њу још искона и она ту нађе дом...птице су јој певале док је расла,веверице играле око ње...заспала је сном рађања и када је се пробудила имала је дивна шарена крила,крила која махањем живот проносе...и понесе је ветар,понесе је живот,учини јој се да ће упасти у набујали поток који тече горе са планине,помисли да је то њена судбина и предаде се утиску да је брза,бистра и свежа планинска вода њена судбина,али паде на шарени цвет...и онда ни сама незна шта се деси,помешаше се боје,дочека их песма птица, док је поток жуборио а ветрић пиркао и тако од једног до другог мирисима насмејаног цвета,лептир позна своју суштину,постаде лепотан,постаде доносилац живота...и тако све до уласка у шуму...одма то није ни приметила,већ јој зеленило шуме донесе друге мирисе, друге песме,цвркут птица са реке престаде,ни поветарац више није дувао, а зраци сунца ту и тамо се пробијајући кроз густе крошње падаше по трави причајући додуше слабије и некако другачије исту песму као и тамо поред потока...лептир остеи хладноћу несигурности и крену да неконтролисано лети и помисли да је збуњеност њен циљ и сврха,да је лутање једино што живот носи..и остаде тако у том ружном стању неко време...није чула ни песму лишћа ни песму шумских птица...све док недолете до једне букве...и познаде њен осмех,познаде себе ту опет....
И дође му спознаја.као неко старо сећање, као неко старо предање о сатрој букви, о несрећно настарадалој браћи и сестрама, а нека светлот је одведе трагом братске и сестринске љубави...нека светлост која је обасјавала пут кроз шуму, до шумске баре где је нашла исте шаре по крилима као оне њене...стајали су обасјали зраком сунца и миловани пиркањем планинског поверарца...и ту је лептир спознао братску и сестринску љубав...и у тим бојама је могао лептир да проведе свој цео цветни живот, у том лету љубави...али соколови донесоше вести о прекинутом путу,наиме,после изненадне олује пут је разрушен и каравани немогу више да путују туда,однела га вода после олује...и нема више никакве везе са ливадом преко пута,цветни сокови липе који требају пограничним мравима не могу више бити пренети и једно старо срушено дрво и разнесено жбуње не да ни птицама ни пчелама да пролете...само неко мали може туда да пролети...
Стара буква покрај пута је плала на црног коњаника када је овај хтео да однесе последње жртве на путеве подземља...и остала је залеђена црна вода на том месту...
Само онај задојен љубављу букве може прећи...и само неко близак тим жртвама за које се букба жртвовала може жив туда прећи, шуштало је лишће из дубине шуме а ветар је носио мирисима те вести...хтео је лептир да заједно са браћом и сестрама крене путем тог зова,али шаре на њиховим крилима непозанше тај зов,њих је нешта друго звало нешта друго вукло...другачије чуше тај крик сокола,те вести из дубина прастаре шуме...он њих позва да крену у још дубљу шуму...разумедоше само жал,жал због растанка са овом изгубљеном и поново нађеном сестром...а то лептира још више поцепа...осећала је крај у себи,старост се приближавала...и кренула је тим путем од листа до листа од цвета до цвета, путем свога живота,до потока са старим храстом, до пчелињака, до мрава граничара, до прекинутог пута који је њен живот у свом почетку прекинуо,до олује њеног живота,до своје судбине...црни коњаник је у свом галопу,на улазу у подземље био поклопљен старом буквом и ту је остао, избацујуци све до свог краја црне воде,црне воде брзине,и све на том месту је замрло,исцрпели су сокови из дубине тла,воде су однеле пут...прекинута је веза оних са обе стране...само једна грана и остатци околних жбунова,набацаних ту ветром, били су веза преко које је било могуће прећи...али то лишће и грање је било затровано црном водом...лептира умирући букови листови повукоше себи,и она полете,али капи црне воде падоше на њене шаре,на њена крила и угасише се боје...у лептиру се за моменат све угаси и паде на умирући лист сатре букве која му је и живот удахнула ...
И предаде јој снагу,предаде јој искон и она полете кроз вртлог умирућег лишћа које у себи још живота имаше...и заблисташе поново боје лептира...поново осети зов живота,поново виде боје и судбине које су га спасле,цветови које је обишл и живот раширила,борбеност мрава граничара и одважност пчела које до изнемоглости лете доведоше је до искона старе букве и ту позна мудрост...а лишће и грање спаде на тло,на прекинути пут и порасте трње из њих заувек затварајући подземље.
До лептира допреше мириси са друге стране....непознати мириси и помисли да јој је то крај...али намириса липу,ону исту којом су је мрави хранили када је дошла себи после трагичног прекида раста са буквом...и одлете тамо доносећи вести са друге стране...и настаде радост...боје и једне и друге стране сколипле су се у лептиру и чу се песма птица селица...чу се испуњене судбине...лептир се врати на другу страну и отвори нови пут,пут без пута,пут само за изабране, а за спасење свих и сокови кренуше да теку на обе стране...носише их пчеле,а лагани мрави могаше преко трња да прелазе...
А наш стари лептир дође до места где је била стара буква,где су њени остатци...тамо је почело да ниче много нових изданака,од остатака старе букве и ти изданци причају нову причу победе намењену следећим генерацијама...ту наш лептир срете своју браћу и сестре,а дођоше и непознати лептири са друге стране и оставише потомство у ономе што ће постати млада шума,што ће постати нова хвала живота...долазе генерације које ће имати нове боје,нове песме,јединство је успостављено,путеви подземља прекинути,нови нивои за разумевање сврхе жвивота успостављени...и тиме нове генерације бише задојење...а прича о лептиру судбине биваше разлагана и цветана дуго времена по свој долини и по свој шуми,биваше разложена до детаља, те је сви могаше временом разумети,могаше у све ући и то све смири и наста мир,љубав и познање.