1.
Човек и соба...једино друштво била му је самоћа,која је испуњавала празан простор, много ју је било, и било ју је све више и више, и што ју је више било стан је постајао све празнији и већи...лежао је на кревету и у тишини гледао у сиве зидове кроз које би се с времена на време пробила нека емоција, неко сећање на неки, ипак срећом, занимљивошћу и љубављу испуњен моменат...на њих скоро уопште није реаговао, био је празнина стана, празнина сивих зидова, његово ритмично дисање било је празнина и осим празнине ништа није осећао нити желео...поред његовог малог стана, ређали су се једни за другим исто тако мали и празни станови, испуњени самоћом и самим људима...када би се срели у ходнику, на степеништу, бледо би се погледали и разумели...а доле даље низ улицу од зграде до зграде избијали би сами и испражњени људи...сами и испражњени парови, па чак и породице.
Човек и соба...једино друштво била му је самоћа,која је испуњавала празан простор, много ју је било, и било ју је све више и више, и што ју је више било стан је постајао све празнији и већи...лежао је на кревету и у тишини гледао у сиве зидове кроз које би се с времена на време пробила нека емоција, неко сећање на неки, ипак срећом, занимљивошћу и љубављу испуњен моменат...на њих скоро уопште није реаговао, био је празнина стана, празнина сивих зидова, његово ритмично дисање било је празнина и осим празнине ништа није осећао нити желео...поред његовог малог стана, ређали су се једни за другим исто тако мали и празни станови, испуњени самоћом и самим људима...када би се срели у ходнику, на степеништу, бледо би се погледали и разумели...а доле даље низ улицу од зграде до зграде избијали би сами и испражњени људи...сами и испражњени парови, па чак и породице.
Доле у малим улицама ређали су се разни центри за друштвене догађаје, за губитке пара и времена, затим затворене радње једна за другом - она са намештајем, она са електроником ,са посуђем и тако даље и даље, које би ови сами људи уносили у своје празне станове, који иако испуњени модерним стварима остају као и власници сиви и празни...сада већ и вече исписује своје игре над уснулим делом града...скоро сва неонска светла ко да су погашена, влада неки полусаблазни сумрак, а кроз прозоре се може видети пригушено светло са малих екрана које својом празном светлошћу обасјава празна лица својих власника у потрази за празним вестима и празним дешавањима...сами људи би правили видео снимке о себи и својој самоћи и качили их по друштвеним мрежама, а остали самци би их коментарисали...како је све динамично изгледало у том свету илузија...и тамо после поноћи полако једно по једно гасило би се светло са малих екранчића. а сада у неку руку задовољни власници би гасили празне телефоне и улазили у празне снове...спавали би, а не би сањали ништа, или понекад празне радње које изводе по цео дан...
И тако је јутро заменило вече и почео је празан дан...једна бака шета три куце које празно лају, млади човек трчи без циља, један пар ради склекове тамо на трави, сваки дан серије склекова...тамо поред, на улици људи закључани у својим лименим аутомобилима реагују само на црвена и зелена светла, а пуни аутобус води суморне људе од станице до станице и тако сваки дан...ветар који уноси свежину међу људе нико не би ни примећивао, а он покупивши пар одраза саме свежине са тла однео их је ван града преко шуме, ливаде цвећа и потока до полупразног села које је утихнуло, пар вредних људи би ишло за својим послом, а трошне куће би причале једне другима приче, приче о њиховим животима, приче о бившим власницима свака око себе имајући повелику и позамашно пораслу траву и трње и уз њих,ту поред, запуштено и зарасло гробље које у овој причи интезивно учествује...сећају се својих живота, својих пролећа и лета, зими и јесени...једни других...чекајући, чекајући да се распадну и потону у земљу, у заборав...природа својом лепотом уопште не оклевајући, већ сваки дан нудећи своју лепоту, свој живот напуштеном гробљу и трошним кућама, дајући им неки печат лепоте, неко достојанство, неку наизглед недефинисану вредност...и када већ никога ту није било, дивље животиње и инсекти примили би у свој свет гробље и куће и имања, примили их као нешто најнормалније и за њих најпотребније...и тако је живот текао...
А тамо у граду водио се разговор...љубављу пуни људи, за љубав створени, пролазаху једни поред других као поред гробља, као поред оронулих рушевина...када би се и нашли у разговору, добро утврђене процедуре говора клизиле би низ грло...
„Добар дан, е па где сте? Како је?“
„Ево ту смо, добро је,хвала на питању како сте и где сте ви?“
„Хвала такође је све добро“
„Па ништа онда видимо се“
... и тако сутра опет исто...
Једна жена заборављајући своју лепоту и више и на њу не мислећи, обукла се и нацртала у вештачку лепоту, а то се свиде локалном кафеџији, па је радо прими и донесе наручену кафу притом не причајући са њом, већ рачунајући да ће тај скупи кармин и одело привући људе...и дошли су неки младићи који осим гласног разговора о колима које возе ни о чему другоме нису причали нити су у кога мимо свог стола гледали.
Затим би се ту ушла два господина са уредним оделима и лакираним ципелама, са акт ташнама и модерним сатовима, наручили су пиће дами, елитно вештачки прављено пиће које би по укусу требало да указује на неко воће...она је то уз осмех накарминисаних усана прихватила и стигао је и позив да одрже сећање на живот, сећање на љубав, да уприличе екстракт љубави, једно другом, тај екстракт који је данас на цени, лишен хуманости, лишен саживота, лишен заједнице...и после би била велика прича...састали се двоје и лепо им било једну ноћ...и та прича би трајала данима, па би се јавили и остали да броје кратке сате током ноћи вештачки изгенерисаног екстракта љубави, и почело је такмичење, ко је више таквих експеримената имао...завршили би са вештачким пићима, ко их има више кући и ко их више пије, и ко на разне начине сматра да нешто поседује, објашњавајући шта под тим поседовањем подразумева... по ободима овог самита било је и људи који су животиње узели у станове и лишили их слободе, те би о њима као о љубимцима причали, било је и оних који скупљају докумненте, оне са школа и факултета, оне из ординација,па канцеларија, те седница, оне са потписима и оне са парама, те оних који иду тачно тамо где им надређени кажу, а никако где желе, па и оних који о послу по цео дан причају, додуше вредни, љубазни,виспрени и паметни људи, али ту своју празнину увлаче и на посао, преносећи је свако на своје клијенте и штићенике,који осетивши испразност,мислише у себи, добро је...па би сви скупа сведочили једни другима како им је добро... и тако деценијама и деценијама...животима и животима.
А љубав, а љубав је остала сама...
2.
У дрвореду покрај парка
С пролећа сврати радост свака
А дуж речнок тока
Милује нека доброта
Стазицом се поглед пружа
До дрвета до ружа
А тамо где најлепше мирише
И где ветрови милујући отварају људске душе
Свиле су гнезда мале птице
Можда ластавице
Можда неке друге
Незнам које
Неке малене
Што лете стално веселе
Па кад прођеш лепа прича
Нас насмејане сачека
Нека прича
Лепих погледа
Радости и среће сусрета
Па кад приђеш прође суша
Људских живота жељних душа
А нека милина
Унутрања велина
Стапа се са пролећем
Лепих песама са птицама долећем
Песме долетеће
На дрхтаје и туге наше слетеће
3.
У изобиљу све је богато
Поглед застане ту лако
То цветање јарко
Пролеће је свако
Стално тако
Беле цвати ветар носи
Мирсе проноси
Буђење доноси
Све нас освежи
Гледам по своду
Гледам и прозирну из потока воду
Праве згоду
Сведоче слободу
Говори жубор
Прави пролећни збор
Ту је животни престо и двор
Небо му је кров
Шири се кроз сав простор
Сврха живота
Цветање и дивота
Љубав и лепота
Наш живот поста
4.
Кад се у срцу благост роди
Победи љубави води
И то ме опи
Када чашу љубави испих
Чаша љубави
Мука голема
За спасења свагога и свега
За све нас
Ту је спас
Муком и крвљу изливена
Сузама неким заливена
Буди се нада постајана и смерна
Све нас снага опаса
Спустила се на земљу са небеса
Вечности траг
За живот драг
Вечни весник
Вечни праг
Да најави муци и тузи крај
Да донесе смерно свукуда рај