Шумадија вечерас личи на колијевку, на припремљену ложницу младенаца, на препуну чинију, на преквасалу погачу и он полако грицка њено богатство, растапа се у њеном мелему, разлијева у мирисима, надолази и наквасава па изгеледа да ће му груди прснути од пуноће. Просуо је мисли по шљивицима као што је некада српски војник просипао крв бранећи их од непријатеља. Чини му се да у миру изнад Крсне види притајне аскере, распојасане фердмаршале и оберлатанте, дисциплиноване њемачке генерале и уштогљене папе. Над њима србин са копљем, ко свети Ђорђе, пјева некакву химну слободи. Пред њим, као из земље, ниче авалски споменик, на њему исликана судбина и слава сваког војника. Споменик велики, огроман, надвисио брегове, надвисио Шумадију и цијелу Србију, достојан да буде ту, да чува Србију да чува епопеју. Гледа, иза њега сури Цер и Кајмакчалан, Проклетије и Крф па све српске голготе, над њима се виори румен сунца, што нејасно пада у некакве мутне даљине- постиђено и отргнуто. Говор брежуљака развуче образе у сетан осмех, што траје неколико тренутака. Отргну се и откину уздаси из набујалих груди. Сукну низ Шумадију.
Раде осети неку потмулу грмљавину, звоњење и тешку опомену. Пригрћући шињел сети се Толстоја и Николајевића. Зашто се враћам Србији и Русији, војевањима и биткама. Има ли у њима ишта сем ратова, сем пустих вапаја за слободом, сем голгота има ли весеља и љубави или је све везано за бој и битку.
Мрак се побједљиво навлачио на њега, на Шумадију, на Србију. Он се гутолио у шињелу, леђима окренут према жагору што је допирао из логора. Вријеме је одмицало. На вечерашњу лепоту навукла се црна пресвлака мрака. Брда су отежала. У густом руну црнила не примећују се пропланци. Воћњаци постадоше страни, пријете и враћају у сећања. Одасвуд избија страх.
Сјећам се, добро се сјећам, био је то знојав јунски дан, седамдесет друга, вријеме студенских гужви, метежа, лаких хаљина и фармерица. Асфалт се већ довољно угрејао, просипао јару помешану са миросом зноја и парфема. Аутобосом Војводине кренуо је са нове станице. Страхује како ће изгледати сусрет са униформама. У сјећање му навиру бркати солунци. Смијеше му се. Бодре га. Стари Марко шапуће – не бој се, ми смо рођени војници. Опомињу га горостаси. Причају о Драчу, Крфу и недођијама. У дубини њихове бриге назире се сјета и одговор -прошло је, све је прошло, све смо издржали. Нашем времену смо одговорили. Ми не знамо јесмо ли ишли нашим или туђим путевима, не знамо ни имали наших путева. Ишли смо, ишли преко Проклетија, преко Карађерђевих звијезда, преко историје, са војводама улазили у читанке и енциклопедије, ушли смо у мермерне плоче у границе у датуме. Ово су ваши позиви. Идите. Издржите.
Са бректањем мотора путује Раде. Осјећа прекор савјести и благи презир душе. Гази ли по слободи. Његов космополитизам немоћан је пред мржњом оружја. Праг дома армије у Руми прешао је око осма сати. Просторије свечано украшене. Пароле, заставе, војнички пехари. Све је привид и плитак поток. Иза свега пустош и празнина, војничка писма и сузе, досадни низови дана улудо утучени, привиди и неистине. Оловно и тешко привлачио је кораке, док је онако понижен стао у кредом уцртан круг на средини просторије. Испред њега двадесетак еполета и ћелавих глава са упалим и побјеглим очима. Задригли вратови се извијају и показују подвољке. Заудара лотиња и плиткоумност.
Минуте који су се претварали у вјечности бесмисла, прекинуо је Марков глас- Испрси се, ово су твоје војводе! Јуначе, то су они! Војводе су то војводе, сада ћеш са њима. Ићи ћеш у историју, у вријеме. Видјећеш све: Јегеј, Грчку, Вранцуску. Сви наши путеви су исти. Сви идемо далеко од својих кућа. Кући се враћамо као успомена или прича. Ђеца нас по сликама познају. Габоре и пексимет послужују на огњишту. Што ваља у горама и недођијама нестаје. Због нас вјетрови завијају. Туђим сабљама наше вратове режемо.
Регрутован си, нек уђе следећи!
Све се поновило после осам година, када је улазио кроз капију касарне у Књажевцу. Кроз застор капије ушао је у свијет у коме нема љубави, разговора, слободе, ничег осим сивила и маслинасте укочености. Све одбија и улијева хладноћу: зграде, дрвеће, постројене живице, униформе, забринута војничка лица, надувене официрске фаце и сам ваздух. Као да је жичана ограда одвојила два свијета. Онај напољу у коме је живот и онај унутра у коме је проклетство терора и забрана. У касарну се улази кроз житко блато. Излази постиђено и поражено.
Био је то ход кроз стид, кроз немоћ, кроз ништа.
Негде дубоко грејала га је колиба у којој је његова мајка варила млијеко, разљевала варенику, правила сир, док је раздрагано вријеме протицало преко кровова са свијећама свитаца, смјештало се у бајке живота и читанке ученика.
Располовљен између оног што хоће и оног што мора покушавао је пронаћи смисао догађаја у којима се нашао. Кидале су га и комадале изговорене и отргнуте ријечи војника, док су се смјењивали на стражи, вриштале су његовом утробом, шириле страх над Књажевцем кроз кога се попут суза слијевао Тимок.
Под отишком шатора сјећао се како је пре двадесетак година крос боса јутра јурила групица искрпљених дјечака, са сљачким смрскачама на леђима, шарајући утабани коловоз и играјући трусе, утркивали су су се раздрагани чупавци у својим несташлуцома.
Да ли смо дошли да се обучавамо за живот или за погибију. Живимо у малим колибама а гинемо у великим борбама. За шта се то обучавамо, за борбу или за погибију. Мало се живјело а увијек се гинуло. Гинуло се у малим државицама, великим империјама, гинуло од људског постојања до данас, гинуло за власт и против власти. Зидано је друштво ко огромна кула кости. Није ли и сам живот од кости и праха, није ли све у њему црна грађевина смрти и пролаза, не поништава ли се ту будућност са прошлошћу, ту на маргини безграничног трпљења једних и разуларене власти других. Теорије покушавају доказати да се после потоњих времена у којима народ трпи, ћути, стење и слути припремају преображења кроз револуције али то је варка, обмана или чак кукавичко оправдање. Сви преврати су проста, брутална борба за власт, моћ и позиције са којих се сопствени интереси пресвлаче у друштвене принципе са којима се управља кукавичким животима послушника и поданика- народним мравињаком.
Прошао је полако улазним ходником.
Дрско је и неукусно од времена, колико нас је етикетирало и регистровало, додељујући нам бројеве: број стана, улице, града, жице, спаваоне, учионе, кревета, ћебета, ранца, пушке, четке, метле, корака, број броја .. све је сведено на безлични низ бројева.
На Двиздарицама уловили су вука. Био је рањен а мећава и глад стјерале су га са планине у села. Одерали су га и распорили. У њему само камење и земља, ни трга од хране.
Обузе га дрхтавица, пред собом види накострешени Јеловац, завејан шкрипи, кроз подивљалу мећаву пробија се отегнуто завијање рањеног вука. Чује пуцањ, вуку га, деру, комадају испаћено тело, дозивају се, испијају ракију, славе погибију а у желуицу је само камење и зем,ља, само земља и камење.
О предивног ли створења - о како се скупо плаће слобода !