Данас је почетак свих твојих почетака,
изабери живот,
крени ка спасењу...
Са ивице амбиса,
одлази што брже.
Остави шаптаче што пропасти кличу,
нека се у неверици чуде,
каквом силом је Бог заволео људе.
Он и грешног воли,
од постојања,
и ти се опери сузом покајања.
Суде нам наши избори,
грешимо,
милости нам треба...
Искушења ће увек бити,
али, буди миљеник неба.
Нисам видела и нисам чула,
ни једну реч о лудој срећи,
за онога што лудо живи.
Пази на себе,
јер неке силе лове и тебе...
У раскораку се човек нађе лако,
и дан по дан,
и себи постане стран.
Неумереност робове рађа.
Навика грешна убија лако,
и док је храниш,
долази све јача,
слободу краде,
пустош оставља.
Не хаје она за сутра,
за патњу и стид,
болест и муку,
немир...
Своје тражи,
жудње буди грешно и смело.
Зато јој суди одмах,
у корену је сеци,
већ док се кроз мисао рађа.
И ма шта да ти се деси,
бори се,
крст свој понеси...
Слободно живот поднеси.
СУСРЕТ
Читам...
Поново читам књиге прочитане...
На месту где се нада и реално састају,
свој ред чекам, спокојно.
Крв гледам како цевчицама кружи...
Она ће данас писати о мени,
слику мог здравља ставиће на сто.
И небу сам блиска,
и све даља од свих које знам.
А голуб један на прозор ми паде,
и док ме гледа,
продорно и јасно,
чини се као да ме зна...
Безгласно ми каже,
и да немоћ своју стоички поднесем,
без очајања...
И то је живот мој.
И кроз очи птице, и кроз дашак ветра,
нека радост дође,
као поклон мени,
као знак крај пута,
да и кад смо слаби,
остављени нисмо.
РАЗУМ
О, да те срела нисам...
Можда бих љубила,
можда би и мене неко волео,
загрлио,
стегао, привио уз себе?
И можда би било радости да је било мање разума?
Није ти важно, али мени је жао, жао годинама...
И очи су моје нестале од туге у срцу.
Не могу да их поправим,
И сада сузе падају,
и лик мој нестаје...
А питање вечно остаје:
,,Зашто се нисмо волели,
што си ми наду убио?”
НИЈЕ ВАЖНО
Заљубила сам се у тебе,
тајно, несрећно и трајно...
У тебе који си светлост моју украо,
и тишином ме казнио.
Живот сам те чекала,
долазио ниси...
Мене су зоре будиле,
пре твог стварања.
И оно шта сам, не можеш бити.
И нема те нити која повезала би нас.
Само ова ноћ је моћна
да све ми узме и све ми да...
Пожелела сам те и схватила
да ми ниси потребан.
Не могу да се вратим на почетак,
јер и почетак свих наших почетака,
био би само мој крај.
Да, не треба ми нешто што немам,
нешто што имала нисам...
Нешто што никада неће бити моје.
Пожелела, па схватила:
то природа жене вришти из мене,
недосањане снове тражи.
И ко сам ја?
Претворила сам се у пламен,
хтела сам тебе забрањеног за себе.
Као воће, један гриз само,
и сласт...
Више није важно.
Исцурило је време на сату свемира.
Тишина ме опет прати,
ал’ и немир каткад сврати,
долети, на тебе сети,
проклетник зна:
да важно је заробљеној жени у мени,
то што волим и немам.
НЕСПОРАЗУМ
Видела сам сунце у очима човека,
како се у мрак претвара,
јер је река поверења пресушила...
И како се свет руши,
јер се моја шала,
са мном нашалила,
па је моја грешна реч,
црња од сваког греха.
Тако је схваћена.
Жив је, али ме очи његове више не виде,
и жељу нема да ме чује.
И нема новог дана да реч нам оживи.
Истина са мном долази,
ал’ пута до њега нема...