Познато је да је деведесетих година партије и покрете у ондашњој СФЈР, па следствено томе и у Црној Гори, оснивала некадашањ Удба, односно Служба државне безбједности и на чело странака и покрета постављала провјерене комунистичке и удбашке кадрове,о чему сам писао прије 30 година у многим својим књигама.
Та пракса се са политичког, између осталихм прелила и на културoлошки план. Наиме, свједоци смо да се на плану културе (која је све само не култура) систематски заобилазе они Срби који су послије 1945. године цијелим својим стваралачким и патриотсксм бићем били на бранику Српства, они који су својим радом заорали дубоку бразду на Светосавској њиви.
Управо такве новокомпоновани систематски заобилазе и још имају образа да их кочоперно лажу очи у очи, као, на примјер, нису знали, нису били информисани, а управо такви медиокритети треба да знају да незнање не оправдава већ обавезује да се научи оно што се не зна! Вокабулар тих културолошких „посленика“ српских, са свим секташким особеностима, не разликује се од вашарског шаренила са огромним децибелима.
Подсјећају ме такви имбецилни веселници на кичерски шунд на српској естради, а ла Карлеуша, Цеца, Сека, Мица, Брена, Брунцлик, Ера и многи други жалосни медиокритетски веселници, па имајући ово у виду лакоје размјети познатог теоретичарг кича и културолога, Хермана Броха, који је „сматрао је да је кич унутрашњи непријатељ умјетности, наглашавајући да је он присутан у свим умјетничким врстама – у књижевности, сликарству, вајарству, музици, на филму. Међутим, погрешно би било феномен кича везивати само за умјетност. Важна особина кича јесте универзалност, те је осим у умjетности, његово присуство и те како видљиво и у осталим облицима друштвеног живота (у политици, религији, туризму, моди и др).“
Дакле, кичерски шунд се увукао и у поре српског културошког стварања у Црној Гори до те мјере да је то постао образац понашања, живљења и мишљења дијела популације која мисли да јесте оно што није и што никада не може бити, а то није у мојој надлежсти већ стручњака у установама затвореног типа!
О овој теми биће ријечи опширније у наредној књизи „Српство у дућану“ која је за сада у рукопису.
