Пише: Огњен Војводић
Четвртог јануара православног јулијанског календара 1494. године, у Ободској штампарији на Ријеци Црнојевића штампана je прва ћириличка књига на словенском језику. На Ободу православног простора од латинских и османских освајача, Ободу слободе од ропства, воде од копна, вјере од кривовјерја, на ободу границе латинске и православне писмености, подигао је одбрамбени Обод господар Зете, Иван Црнојевић. Син Ивана Црнојевића, Ђурађ Црнојевић, „љубитељ просвете и ревнитељ хришћанске православне вјере“, господар земље Зете, последње балканске и медитеранске православне кнежевине слободне од османске окупације, основао је на Ободу штампарију црквених ћириличких књига, као одбрану духовне и државне суверености, залог и завјет предања ћириличне православне писмености.
„У анаграмима, у његовом грбу на Псалтиру, он себе назива богољубиви.“ Ђурађ Црнојевић је учествовао у изради књига, док се његов рођени брат Стефан бавио државним пословима. Боравећи у Италији ради тражења економске и одбрамбене помоћи, Ђурађ је видио и упознао могућности модерне механичке штампарске пресе. Зато је Ђурађ у отачаство допремио штампарију за израду црквених књига, и послао људе који су „код млетачкијех занатлија изучили вјештину излијевати слова, која би се употребљавала за штампање словенскијех књига ћириловскијем писменима. Такав је први био јеромонах Макарије, чије име стоји на Октоиху 1493. године, а са њим је радило још седморица сарадника, који су нарочито за то спремани“.
Најстарија сачувана књига штампана у Ободској штампарији је Октоих првогласник, који се сматра првом штампаном ћириличком књигом у јужних Словена. Штампање Октоиха започето је у зиму 1493. године а завршено 4. јануара 1494. године. Штампар Макарије је на крају поговора ОКТОИХА записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Покретач штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Зете налазио од упокојења свога оца, од 1490. до 1496. године. Октоих (грчки Ὀκτώηχος – осмогласник) је састављен од осам кругова црквених пјесама и осам гласова за појање. Књига је штампана ћириличким писмом, у црвеној и црној боји, по угледу на црквене словенске литургијске књиге, с утиснутим скромним украсима. Примјерака оригиналног Осмогласника Ободске штампарије је сачувано око десет, јер је манастир на Цетињу три пута до темеља рушен и спаљиван од османлијских освајача.
Др Лазар Томановић (1845 – 1932) уредник „Гласа Црногораца“, судија Великог суда на Цетињу, предсједник Владе Црне Горе и министар иностраних послова, министар правде, министар унутрашњих послова, првак Српске Странке у Приморју и народни посланик у далматинском сабору, био је 1890. године у Мајнцу на прослави јубилеја, 500 година Гутенбергове штамаприје. Лазар Томановић је одржао говор о Ободској штампарији. Након што су стручњаци на тој изложби прегледали Октоих закључили су је да је ова штампарија била прва државна штампарија, а њемачки листови су Ободски Октоих прогласили бисером изложбе. У Њемачкој се штампарска преса није могла слободно користити у свим државама. Ободски Октоих има одштампан грб Црнојевића, двоглавог орла, а владар Зете се наводи као Господар Богоспасене Зете.
У то вријеме, Милан Милићевић, предсједник Српске краљевске академије, предлажио је прославу јубилеја – 400 година штампарије Црнојевића. Лазар Томановић и Павле Ровински су у Књажевини Црној Гори покренули ову прославу која је уједно била и научни међународни скуп. Позван је председник СKA као домаћин прославе на Цетињу, а учесници су били и многи представници руских културних установа, представници француске Сорбоне и енглеског Оксфордског Универзитета. Лазар Томановић је навео научна сазнања о штампарији Црнојевића: да су штампари монаси савршено познавали грчки и старословенски језик, краснопис је био врхунски и слова и језик Ободског Осмогласника су постала образац свих каснијих црквених књига до данашњег дана, док су слова Гутенберга дуго поправљана у Француској и Италији. Лазар Томановић је објаснио недоумицу да ли је штампарија била на Ободу или на Цетињу, тј. да се штампарија прво налазила на Ободу, а при повлачењу пред исламском инвазијом је пренешена на Цетиње.
Лазар Томановић о почецима штампања књига на Ободу пише: „У предговору овог Осмогласника вели се, да су цркве усљед турског пустошења остале без светих књига; и кад је то тако, онда је сасвим извјесно, да су најприје биле штампане најпотребитије свете књиге, као Јеванђеље, Апостол и т. д.; дочим су Осмогласник и Псалтир мање потребни и највећма по манастирима употребљавани, којој околности ми баш имамо да захвалимо, да су се неки егземплари ових књига до данас сачували“ (1900: 1113). Штампарија, дакле, свој рад није започела Октоихом, него раније, прије 1493. године, још за живота Ивана Црнојевића (Томановић 1899:8). „1) да је Иван Црнојевић одмах послије свога повратка из Млетака г. 1481. ову штампарију почео оснивати у својој отаџбини; 2) да је иста већ осамдесетијех година почела штампати најпотребније црквене књиге, којијех већ нема“ (1902: 103-104). Штампарија је, значи, постојала и радила за живота Ивана Црнојевића, „али прве њене књиге као оне, које су се сваки дан употребљавале, узалуд би тражили“ (1902: 102). Разлог што се оне нису сачувале, Томановић види у следећем: „Можемо ли ми тражити такве књиге, које се сваки дан употребљавају, послије 400 година!“ (1902: 100).
ПРАВОСЛАВНА И ПРОТЕСТАНТСКА ПРЕСА
Штампарска преса у православном свијету није коришћена за мисију ширења Светог писма ван православног предања и саборности Цркве, нити за профанацију Светог писма прилагођавањем вјере начелима „секуларизма“, као у „протестантизму“. Преса је у православљу била средство у служби Светог предања Цркве, предања православног тумачења Светог писма, језика цркве и ћириличке писмености. Православно предање учи да је Свето писмо дио Светог предања, и да се не може тумачити и разумјети ван Светог предања и саборности Цркве, већ само свештеним тумачењем у благодати Духа Светога и литургијској заједници Цркве. Штампарска преса у православној култури Црнојевића није служила штампању светих текстова профаним писмом и језиком, већ свештеним писмом и црквеним словенским језиком, служила је очувању смисла Светога писма од протестантске и папске профанације, колико и очувању православне писмености под османском окупацијом.
У протестантизму је штампарска преса представљала средство против предања Цркве – строј за масовно умножавања Светог Писма ради мисије масовног профаног тумачења и критичког преиспитивања библијског текста, и личне селекције светих текстова, а ради профанисања и обесвећивања Светог писма. Наиме – медијум мисије да се читање и разумијевање Светог Писма одвоји од Цркве и сведе на приватну ствар и произвољно тумачење појединца и засебних заједница а да се одвоји од литургијске заједнице Цркве у којој је једино могуће разумјети Свето писмо у благодати Светог Духа. Протестантски постулат разумијевања хришћанске вјере представљен је у слогану „само писмо“ (sola scriptura), као вјерски принцип коришћења само Светог Писма као извора Истине, ван Светог Предања Цркве.
Конструисање штампарске пресе у Европи је имало протестантску и „слободнозидарску“ сврху у односу на римокатоличку цензуру и диктатуру, али, савремена европска језичка и општа култура највећим дијелом је креирана на технолошким тежњама и трендовима – од открића пресе, до компјутера и културе компјутерске комуникације. Папској и протестантској Европи штампарска преса је служила и као средство манипулације и мисије према православним народима. Поред манипулисања светим текстовима, папске и протестантске мисије су користиле дистрибуцју штампарске пресе у православним културама и проповиједале напуштање ћириличког писма и прелазак на латинско као услов технолошког напретка, тврдећи да је неопходно ради коришћења штампарске пресе прилагодити облик ћириличних слова калупима штампарске пресе латинског писма. Таквом тактиком су у прошлом вијеку протагонисти евроамеричке латиничне правописне политике тврдили да је за употребу компјутера неопходно коришћење латиничног писма.
Протестантска пракса превода и штампања Светог писма на профани говор и ван црквеног тумачења у српском народу је пласирана као потреба превода Светог писма на „народни језик“, а преко српских сарадника канцеларије њемачке славистике (аустрославистике) и протестантског Британског и иностраног библијског друштва, као што су били Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Ђура Даничић. Мисија није имала сврху христјанизације народа већ свођења Светог писма на профану књигу поука, попут књиге народног љекара српског социјалисте В. Пелагића, коју ће ‘народ’ сам читати и тумачити ван предања православне цркве. Превод Новог завјета В. Караџића и Старог завјета Ђ. Даничића се у историјама протестантизма на Балкану наводе као најзначајнији догађај у ширењу протестантског приступа вјери у Срба. Протестантска библијска друштва нису претпостављала да на Балкану постоје радикалнији протестантски реформатори него у Европи, спремни на радикалнија реформаторска упрошћавања садржаја и језика Светог писма. Српска православна црква и Књажевина Србија су забрањивале коришћење и уношење у Србију Караџићевог превода Светог писма, али су због приступачне цијене и једноставног језика којим није преношена суштине светог текста него поједностављено препричавани историјски догађаји, издања Светог писма Британског библијског друштва су била брзо распродавана. Зато је Српска православна Црква 1984. године објавила синодални превод Светог писма Новог завјета на „народни“ српски језик. Синод Српске православне цркве је урадио превод Новог завјета са најстаријег изворног старогрчког текста. У синодском преводу Новог завјета су исправљени погрешно преведени православни појмови и теолошки термини, избачени су турцизми, примитивни изрази и изрази неприкладни тексту Јеванђеља.
Путем писма једног језика можемо пратити повијест народа, његов културни континуитет и развој, или културни дисконтинуитет и деградацију. Постојање одређеног писма на одређеном простору представља простор одређеног језикa, потврду повијесног права одређеног језика на одређеном простору. Као што је латинско писмо образац и кохезивни фактор латиничних писама, а латинска схоластика везивни фактор европских језика, тако је ћириличко писмо писани јединствен језик православних народа. Ободска штампарија свједочи да је предање ћириличке писмености симбол културног суверенитета и идентитета Црне Горе.
Православна црква користи ћирилично писмо као предање православне писмености и канон кодификовања књижевног језика, али већина нашег народа, лингвистичких лаика али и лингвиста, нема представу о ћириличном писму као симболу православне припадности. У југословенском школском систему сврха и смисао ћириличног писма и назива Ћирилице су програмски површно представљани или приказани у атеистичкој агенди политичког национализма. Зато заштитници српске ћирилице не помињу вјерске разлоге прогона ћириличног писма, него доказују да не постоје техничка ограничења за коришћење ћирилице, а која, поред осталог, противници православне писмености наводе као разлог избацивања ћириличног писма из употребе. Културна дјелатност династије Црнојевића, на почетку развоја штампарске пресе и под окружењем османских освајача, а потом културна дјелатност династије Петровића, под вјековном османском окупацијом, повјесни су примјер да ограничене техничке могућности, физички и политички прогон не могу спријечити православне у предању православне писмености.
Извор: