 |
| Михаило Меденица |
Ћутали смо и кад су гореле.
Не би гореле да нисмо ћутали.
Не бих их отимали да не ћутимо.
Ћутаћемо док нам је гаћа на гузици – гузица је најскупља српска реч!
Море, ћутаћемо и гологузи, шта нам тешко.
Нек свира северац преко гузица, не мари, гологузи али чиста образа…
Образа је остало таман за још неколико шамарчина, коме год се прохте да нам их свеже.
А, може ко хоће, задња белосветска битанга, није проблем, нек шамара – ми јуначки ћутимо!
Не могу они нама да узму колико ми можемо да дамо.Ваљда се водимо оном: „Наше је само оно што смо дали“, па, ето, што више дамо – више ће нам остати, јел да?
Нек иде заветна светиња, нек иде Република Српска, нек иде Црна Гора (Републику Српску Крајину више и не помињемо), само нек нам не дирају гузице јер – најскупљу српску реч не дамо, тако нам ћутње!
Не може Србије да буде мала колико ми можемо да се шћућуримо у њој!Две шаке земље да остану – доста је.За велику ћутњу, страх и тишину не треба много, колико да се гузица негде пригрне, не мора ни цела…
Отимају нам, пале, руше, рашћерују… немоћни да шта друго ураде противу наше ћутње.
Величанствене ћутње!
Као што нико, никада ћутао није.