Горан Петровић је студирао југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као библиотекар у огранку Градске библиотеке у Жичи. Био је главни и одговорни уредник часописа „Повеља” (2003–2010) и издавачке дјелатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“. Такође, био је запослен као уредник у ЈП „Службени гласник“.
На књижевној сцени дебитује са књигом „Савети за лакши живот“ (1989), уследили су роман „Атлас описан небом“ (1993), збирка приповједака „Острво и околне приче“ (1996), роман „Опсада цркве Светог Спаса“ (1997), као и роман „Ситничарница ’Код срећне руке ’“ (2000) за који је добио НИН-ову награду. Веома брзо стекао је наклоност књижевне публике и критике, која га је препознала као виртуозног стилисту.
Објавио је збирку приповједака „Ближњи” (2002), књигу изабране кратке прозе „Све што знам о времену“ (2003), драмски текст „Скела“ (2004), збирку приповједака „Разлике“ (2006), књигу записа „Претраживач“ (2007), новелу „Испод таванице која се љуспа“ (2010), књигу изабраних прича „Породичне сторије“ (2011), драмски текст „Матица“ (2011), збирку изабраних прича „Унутрашње двориште“ (2018). Његова два посљедња романа „Папир са воденим знаком“ и „Иконостас свег познатог света“, за које је, између осталих, примио награде Београдски побједник и Награду „Владан Десница” Народне библиотекe Србије, били су замишљени као дио вишетомне цјелине под називом „Роман делта“.
Дјела су му објављена у преко сто двадесет издања, од чега педесет пет издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски (фарси) језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2012. године, а за редовног члана 2018. године. У оквиру САНУ био је члан Академијског одбора за културу и уметност, предсједник УО Фонда „Никола Трајковић“, потпредсједник УО Фонда „Бранко Ћопић“, Стручног савјета Библиотеке САНУ, Стручног савјета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ. Такође, био је члан УО Задужбине „Иво Андрић“, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.
За своје књижевно стваралаштво, поред поменутих, примио је бројне награде, међу којима су: Књижевна стипендија Фонда Борислава Пекића, Награда „Меша Селимовић“, „Виталова“ награда, „Рачанска повеља“, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, Награда „Борисав Станковић“, Награда „Светозар Ћоровић“, Награда „Иво Андрић“ за приповетку, Награда „Лаза Костић“, Награда за драмски текст „Кочићева књига“, Велика награда „Иво Андрић“ за целокупно књижевно стваралаштво, Награда Рамонда сербика“ и Награда Вукове задужбине.
Својим раскошним и жанровски разноврсним опусом, који је одликовала иновативност на тематском и лирска истанчаност на стилском плану Петровић је стекао статус класика модерне српске књижевности.
Извор: Фејсбук