Сви имамо дјетињство и младост, углавном слично једно другом, па о томе нећу писати. Почећу од своје двадесете или двадесет пете. Тада сам упознао своју будућу супругу, пет година касније сам се оженио њоме. Обоје смо завршили школу и факултет. Радили вриједно и били поштовани. Добили дјецу, ћерку и сина. Живјели обичан, али прилично лијеп и срећан живот. Нијесмо постављали питања, ни богу ни ђаволу. Прихватали смо стварност онакву каква је. Дани су нам пролазили у разговорима, дружењу и све у свему били као и свака друга породица, коју сретнете на улици.
Све до тога дана, враћајући се аутомобилом са пута, примијетио сам уз пут жену која је стопирала. Иако никада никоме нијесам стао, да га повезем. Тога дана сам стао. Представила се као Јадранка, како је то јутро изгубила новчаник, а возач аутобуса није хтио да је прими без карте и новца. Како је кући чекају дјеца и муж које много воли. У површноме разговору о времену, стигао сам до града. На ћошку крај кафане тражила је да изађе. Стао сам . Изашла је и без поздрава отрчала преко улице. Заборавио сам и њу и тај догађај. Љети нијесмо остајали код куће, тако да сам тек почетком септембра био на послу и путовањима. На истоме мјесту у повратку кући, стајала је моја познаница. Опет сам стао, али ме није познала, ја сам ћутао а она је понављала причу. Исту од слова до слова. Бацио бих поглед у ретровизор, као и први пут. Код исте кафане изађе и опет трчећи одјури. Иако са неким неодређеним осјећајем гађења и сажаљења, продужих даље. Уобичајена слика код куће, дјеца напољу у граду. Жена подгријава ручак и чека мој повратак. Прво куцање на вратима, затим лупање. Жена је пожурила да отвори врата, позвала мене. На вратима човјек у полицијској униформи, и један у цивилном одијелу. Прво су тражили да се представим, онда ми саопштили да ме морају привести. Зашто, нијесу рекли. Обуо сам се, огрнуо јакну и изашао у ходник. Онај у униформи ставио ми је лисице на руке. Жена је запомагала, покушала да иде са нама, питала за разлог. Ништа, ја сам ћутао, кадa се испостави да је нека грешка пустиће ме. У полицији ми је саопштено да сам главни окривљени за силовање, и ко зна шта још. Насмијао сам се тада последњи пут у животу. Тада то нијесам знао. Полицајци се нијесу шалили, навели су тачан датум и вријеме, када сам први пут повезао ту чудну жену. Изгубио сам појам о времену, иследници су се смјењивали, и од почетка тражили да причам о томе. Хиљадити пут сам поновио да је не знам, и да сам је повезао још једном. Знали су и то. Помињући њено име и презиме поново и поново, нијесу престајали. Ако ја о њој нијесам знао ништа, она је некако о мени знала све. Гдје радим, са киме сам ожењен о дјеци. О школским годинама, ма баш све. У њеној изјави је писало и детаља из мога живота које сам дебело заборавио, а и неких којих се нијесам могаo присјетити никако. Тек када је један од полицајаца, поменуо њено дјевојачко презиме. Пред очи ми је искрсла мршава дјевојчица из петог и шестог разреда, чијега лица нијесам могао да се сјетим. Послије шестог разреда ваљда се са родитељима одселила некуда. Сад ме је њена изјава теретила за силовање и уцјене. Бранио сам се колико сам могао, одбијао сваку помисао на то. Суочили су ме са њоме, а она је гледајући ме у очи потврдила оно из полицијског записника. Без емоција, хладно и гледајући ме нетремице у очи. Нијесу ми дозвољавали да говорим. Та чудна жена је показивала прстом у мене, и изговарала ужасне ријечи. Полицајци су климали главом и тешко уздисали. Био сам нијеми посматрач своје егзекуције. Са подигнутом оптужбом против мене, и презривим погледима пуним мржње, стигао сам у затвор. Псовке и пријетње су једине ријечи које сам чуо. Адвокат којега је унајмила моја жена, издејствовао је вјештачење, и моје и њено. Није било физичких доказа, остало је да психолози и вјештаци из струке дају свој суд. У собици затворске амбуланте, одговарао сам на свакаква питања. Најчешће ме је било срамота и питања и одговора. У хаосу који сам живио, лишен свега људског полако сам лудио. Покушао сам да у своме животу нађем, повод и узрок овим дешавањима. Са њоме као дјевојчицом нијесам можда никад ни разговарао. Избјегавао сам сукобе и политику. Једноставно се нијесам могао сјетити било чега, што би ме довело у везу са том женом. Мрцварење мене и моје породице, није се прекидало до суђења. На суду сам плакао, молио је да каже истину. Само ме је са висине гледала. Судија ме је избациовао напоље, изводили су ме пљујући из суднице. Налази вјештака и психолога, и недостатак доказа помогли су да се нађем напољу. Кажњен новчано, и запријећено ми је затвором ако поновим дјело. То напољу је у ствари био прави затвор. За пријатеље смо престали да постојимо, родбина је нестала преко ноћи. Комшије су затварале врата када наиђемо, ја сам, и било ко од моје породице. Првога дана на послу, све колеге су напустиле просторију када сам ушао. Позвао ме директор, захвалио на сарадњи и пружио документе за отказ. Одлучио сам да промијеним адресу. Преселили смо се на други крај града, мир је трајао недјељу дана. Послије тога исто. Сина од двадесет и кусур, једне вечери је пресрела група хулигана. Завршио је изушиван и без једнога ока. Жена је ћутала и плакала, не када ми гледамо. Чекала је да заспимо, па би у купатилу плакала до јутра. На послу су јој се дешавале страшне ствари, трпјела је без ријечи. Ћерка већ стасала дјевојка на брзину се удала за пензионера из њемачке старог осамдесет година. Најљепша дјевојка, ђак генерације пред којом је био сјајан живот није одољела притиску. Данима се нијесмо усуђивали да изађемо напоље. Једући само оно што се затекло у кући. Жену сам једног јутра затекао како виси у купатилу, објешену о оков прозора. Почео сам да одлазим у цркву, у молитви сам покушавао да нађем мир. Тражио сам да се исповиједим код свештеника, рекао ми је прије почетка обреда, да ни исповијест нити покајање нема смисла. Ако не признам гријех и искрено се покајем због њега. Рекао сам му да нијесам крив, а он се окренуо и отишао. Син је ускоро отишао бродом за Аустралију. Није се јављао, чуо сам да се тамо пропио у неким рудницима опала. У експлозији гаса је изгорео, и остао затрпан. Мене су људи наставили да вријеђају, бију и презриво окрећу главу када наиђем. Свој стан сам продао да платим судске трошкове, и сину да купим карту за далеку земљу. Са последњим новцем платио сам одржавање гробнице у коју је сахрањена моја жена. Тражио сам посао узалудно, нико ме није хтио. Од тада сам на улици и у овој кући. Био сам код доктора, само сам тражио да спавам, да ми да нешто да могу да заспим. Гледајући мене и моје стање, рекао је да покушам да се растеретим и да ћу тако растерећен заспати. Онда је устао и отворио ми врата да изађем. Последње што сам чуо, је вијест да се та чудна жена убила и да је оставила опроштајно писмо у којем ме ослобађа кривице. И да ме из некога тривијалног разлога и сукоба са њеним мужем окривила за силовање. Немам се ја на овоме свијету, коме пожалити нити се имам од кога опростити.