У вјечности гдје Царством Небеским,
миром и тишином, Рај Божији одише,
низ пољане гдје одлеже, одјек звона реских,
и гдје цвјеће Божијим мирисом мирише.
Шетао се један старац седи,
беле дуге браде, насмијаног лица,
ка Престолу Ловћенском гдје сjеди,
Петар Свети покрај, Његоша Тајновидца.
Загледа се мудра српска глава,
загледа се у цвјетне даљине,
па рашири руке своје сретне:
„Добро дош`о Свети српски Сине!“
Запјеваше сва Небеса Света,
откључаше све Рајске Капије,
поклони се Његош српском роду:
„Добро дош`о Свети Амфилохије!“
КРВ
Фијуче ветар кроз оголеле гране,
кости му гризе студен кошаве,
промрзлим је рукама превијао ране,
младог војника, на караули Кошаре.
Негде у близини вукови планински,
језиво завијају, кроз ледену ноћ,
док магли ваздух из модрих уста,
у локви крви, губи последњу моћ.
"Не бој се друже, ту сам, крај тебе",
отрже се из уста, реч задње наде,
док га својим шињелом, покри да не зебе,
и студена ноћ на планину паде.
О груди јунака, туку капи кише,
ледене и снег, што се с'ветром бије,
одавно је затишје, не чују се више,
пуцњи и топови злобне крвопије.
"Наћи ће нас, ту су, не могу далеко,
од нас наши бити, знају да смо живи,
јак си као стена, што би мој ђед рек'о,
знаш ли шта смо брате, јуче говорили:
Да кад прође овај, пакао живота,
где нас смрт вреба, са све четри стране,
да ћеш доћи код мене, у село с'јесени,
са песмом да чекамо, зора да нам сване."
Погледа га младић, модар од студени,
на замрзлом лицу, врела суза стаде,
насмеја се тихо, скорелим уснама,
хтеде да прозбори, ал' реч му застаде...
Проломи се планином, урлик горског вука,
стресоше се гране, снег са њих спаде,
војник узе руку, свога верног друга,
стегну је јуначки, па му глава паде.
У снегу под ведрим небом изнад глава,
издахнуо је војник, од двадесет лета,
на Кошарама душу остави да спава,
зато је Косово, српска земља света.
У косовским планинама,на врх Проклетија,
где вучијим стазама, сена војника ври,
записа се граница, записа Србија,
мастилом младе војничке крви.
Србинова молитва
Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер то ми у аманет оста,
тако ми Светог Христовог Распећа и Васкршњег ми поста.
Не тражим од овог суровог света ни силу, нити славу!
Већ само љубав, срећу и здравље и веру православљу.
Не треба мени ништа више, од овога што сада имам:
лепоту рајску свуд` око себе и снове своје што снивам,
погачу врућу и мирис тамјана за дане нам Божића,
Благослов Бога, Крсну Славу и да ми је пуна кућа.
Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер то ми у аманет оста,
од мога ђеда и оца његовог, јер поносим се ко сам:
Потомак вештих руку сељака и ратника са Солуна,
и дете ливада и поља цветних, пропланака и шума!
Нећу ја ништа друго да будем, до овога што сада јесам,
јер знам добро да Срба има овде где сада сам:
У земљи поносној, тврђави чврстој, што сва је своја страдања,
претакала вешто, ко винар вино, у море вечитог надања.
Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер грешан добро знам:
за грумен ове златне земље и живот свој ћу да дам!
Да вечно гори ватра огњишта и кућни праг ми сија,
тако ми Господ Бог помог`о, живела Србија.
Др Милан С. Марковић рођен у Горњем Милановцу 24.10.1995. године. Лекар – стоматолог, песник и музичар, заљубљеник у историју и културу свога народа и свих српских земаља. Активни дописник и члан Књижевне радионице Кордун и књижевног друштва Запис из Горњег Милановца. Пише родољубиву, завичајну и љубавну поезију, као и поезију за децу. Један је од приређивача култне књиге „Омилије са Амфилохијом“. До сада је издао једну збирку завичајне поезије „Свануће“
Живи и ствара у родном селу Семедраж.
