Ви нисте избрисали постојање моје...
У мозаику Вашег живота,
изгубљена коцкица сам само.
Посрнула,
и сенка Ваша, мене се плаши,
па речи моје неће стићи
Вашем разуму, ни у чаши.
Морали би позвати,
ону коју презирете,
да би разлоге могли дознати,
истину спознати,
ако Вам је до истине стало.
Али, ни опијени не бисте хтели,
тај разговор на трен само,
превише поносни да би за правду знали.
И то што Вам се чини, да све Вам је јасно,
заблуда је само.
Познајете ме као у причи,
као што слеп упозна слона,
кад му додирне реп.
Уверен, твди:
„Слон на змију личи,
баш као ја Вама у овој причи.“
А ја, нисам она храбра и смела,
па да Вам приђем, и кажем:
„Здраво,
дозволите, минут само.“,
и објасним:
„ Да, умем ја да пљујем по себи,
када се спрдам,
зашто не би?“
А, филм у мојој глави,
непрестано се врти и траје...
И тако ми је жао...
Жалим, јер видела сам Вас,
простог, и наказног,
без емоција и жара,
без врлине...
Господин би саслушао, разумео и знао.
А Ви, Ви сте нешто друго...
До господина би морали да долазите,
долазите веома, веома дуго...
Можда ће и мене проћи до тада
моје кајање,
Ваш презир,
Или наше трајање...
ПОГЛЕД
Пролеће...
Лето дише у теби,
лето врело,
а, у мени,
рана јесен самује,
сунчана, бујна и снена.
Пролеће...
Све ме теби привукло,
највише душе сјај...
Моћан је додир погледа,
који ми душу зароби,
ал’ тежи су моји окови
и погрешни моји кодови.
Држим се даље од љубави,
на себе давно навикла...
ИСТИНА МЕ ГЛЕДА
Мене свуда има,
а нигде ме није...
Сета, још је жива,
ал’ мирим се са собом.
И дан, да на тебе не мислим,
можда ће једном сванути.
Живим...
Слажем дане,
без горчине.
А, опет видим исту ноћ.
Нисам била лутка чије конце неко вуче,
да је има, чим је свуче.
Избор је мој.
Најбоље је изгубити,
отићи и не љубити тебе...
Безболније је то за мене.
Отишла сам, небитна и битна...
Можда сам и погрешила,
а најбоље сам хтела,
тако сам решила.
Истина ме гледа.
Опростићу себи,
то што те немам.
Све је било тако,
како мора бити...
