Обратити се теби Валентине морам, без обзира на све. Горим од жеље да кажем наглас све оно што осјећам. Не само да ме ти чујеш, већ да и ја чујем свој глас. Болиш ме Валентине, и ако ти то није право име вечерас те њиме дозивам и молим. Преклињем те Валентине да још једном размислиш ту са Брајтонске високе стијене о свему. Болиш ме због много тога, надао сам се лијепоме прољећу Валентине можда због твога имена и симболике коју носи собом. А опет сам и љут и разочаран, можда и немам право. А опет неко и некакво право ваљда имам Валентине, а неће ваљда бити да ти имаш свако а ја баш никакво. Црвениш ли од бијеса Валентине или си хуља као што говоре? Не знам, баш нијесам ни сигуран шта би ми се више свидјело, да си љут и жесток? Или посрамљен? Нећеш ти Валентине бити ни једно ни друго. Прорачунат и хладан, да такав ћеш бити. Знам ја то, а знам и зашто. И мали када си био, нијеси подносио мрак и хладноћу. Прво сам мислио да те је страх, варао сам се. Није тебе Валентине страх ни од мрака ни од студени, само их не волиш и тешко се са њима носиш. Знам и зашто драги Вања. Превише таме и хладноће има у теби самоме.
Када се помијеша са оном напољу изгубиш контролу и правац. Очи су ти када си био мали и сам у мраку биле бистре и ледено плаве, није ту било суза и немоћи. На жалост и топлоту и превише свјетлости подједнако избјегаваш, ни то није превелика енигма. Распилаве те и извуку све људско напоље, знам Валентине да за таквих топлих дана заплачеш, отвориш пролазнику душу. Чини се да понекада патиш за сунчаних дана. Нека, свако има свој био ритам, па и ти драги Валентине. Зовем те драгим, извини ако те то нервира . Можда то нешто у мени прижељкује, да ми будеш драг или бар подношљив. Можда навика онога који пише да свему нешто прикачи, па и теби ово „драги“, свеједно извини. Зашто радиш све оно што радиш? Или избјегаваш? Није ни толико важно, осим за нас који смо имали очекивања од тебе. Добро и то, нијесмо имали право на било шта од тебе. Опет наше лоше и ниско поријекло и малограђанска душа. А како нас цијениш? И вреднујеш ту у својој глави? Искрен да будем не бринем превише. Тако је како је, гледај мили мој како ти драго. Кажу Валентине да жене гаје љепша и племенитија осјећања, ти си и мушко и женско. Не у сексуалноме смислу, већ по понашању и поступцима, осјећања и поступци ти нијесу ни мужевни, очински или заштитнички. Нијесу ни женски осјетљиви и танани, и не захтијевају његу и миловање. Ти си Валентине између, дар си ти неке друге врсте, не виђен често овуда покрај нас. Можда да си чешће навраћао у наше крајеве, и ми би се љепше владали. Овако ти нијесмо најбољи домаћини, опростићеш ако си човјек. А јеси ли? Да, јеси ли човјек Валентине? Или ако нијеси што си?
Има те тако празнога и хладнога свуда, можда се само мени привиђаш, па те свуда видим. Волио бих да мање осјећам твоје присуство у својој близини, ове зиме осјетим твој хладан поглед на леђима. Нећу из ината да се окренем, и без обзира што добро знам да си ту и да се цериш жутим зубима и испуцалим уснама. Не окрећем се, и нећу се ни окретати ићи ћу даље. Лискаш се вјерни, и облизујеш усне. Знам шта чекаш, чекаш да неко посрне, и да утолиш жеђ. Не! вук ти Валентине нијеси, он је нека друга прича. Ти си наш, а нијеси. Није тебе лако дешифровати, ја бар нијесам кадар за то. Чудан си и неко би ко те не познаје рекао би зао. Нијеси ти зао, оно бар ти значење те ријечи баш ништа не значи. Једноставно си такав, и ту приче нема. Ево рекох ти шта ми лежи на души а да са тобом има везе, необавезно и онако моје. Него да ти кажем још по нешто, а то је о мени. Скроман сам и стар, тако се ових сулудих дана осјећам. Мало сам се и ја од рођења промијенио, све је ту као и прије. И ако си одувијек био снажнији потукао бих се са тобом, нећеш вјеровати и уживао бих у сломљеноме носу, мојем или твојем свеједно. Валентине! Ни ја тебе не волим. И ја бих радо теби заврнуо вратом. Посматрао сам те некад као дијете, низ дугачак штап и као нишанио некаквом пушком. Замишљени трзај у рамену и прасак у ушима, а највише твоја болна гримаса били су у мојој машти велика награда. Крај приче, прошао сам игрицу рекла би данас дјеца. Ја сам у мраку и хладноћи дрхтао и плакао, док си ти равномјерно дисао. Није ме срамота суза и страха, људски су и искрени. Јели тебе Валентине срамота? Зашто?. Зато што тако можеш, без икога. Без љубави, страсти или мржње као робот. Зато што си „жив“? Јеси ли жив ти драги мој? Или си само ту, онако. Волио бих да нијеси. Збогом Валентине, нећемо се више дописивати. Твоја писма су празна и без слова, само намирисана тешким мирисом влаге и паљевине. Тамо гдје одеш желим ти пуно сунца и птица које пјевају, веће ти казне нема а знам да си је заслужио.
