Жарко Бумбић: Три пјесме

ЖИВОТА ТОК ХУЧЕ

Облаци прекрили 
зелена поља наша,
видокруга ни стаза нема 
у самоћи ћуте 
уснуле баште хризантема.
Мрзим све што растанком зову
и  мучне уздахе у томе трену
и рану сетну што срцем мину,  
ко вечерњи лахор док милује траве.

Нема растанака  ни заборава,
долазе нова свитања
свуда су мириси исти,
сутра нам доноси
радост прохујалих дана.

И тече набујала ријека,
живота ток хуче,
нижу се дани 
од сјутра, од данас од јуче
и све  у овом трену,
ко блистави звјезда сјај,
одсликава вјечну младост Твоју.

БЕЗРЕЧНИК

Ријечи
осташе смождене,
ко сужњи продане.

Празнином простора,
але их витлају 
видокругом.

Рибаре,
костима гркљана,
временом
претешке кичме.

Ждеру их,
ко срам,
ко поводљивост,
бездушна људска створења.

ПРЕСАХЛИ КЛАДЕНЦИ

Боле,
неречене,
загубљене,
затруњене.

Боле,
прогутане,
незреле.

Боле,
непорођене,
неисказане,
несвисле.

Боле
пресахли кладенци,
ко хиљаде рана
на крају живота.

ПУТЕВИ БЕСКРАЈА
Испразни и излока себе
у ћувику понора сраможивог.

Испразни и излока себе
на туђем путу.

Врати човече,
кладенце живота,
у бескрај дана,
у златне твоје руке,
на којима поља јечма зру.

Прегради реке
што мргодна лица покривају,
отвори срце плућима
и нака се мир 
настани у крилу твом.