и ископаше себи кладенце проваљене
који не могу да држе воду ( Јерем. 2.13)
који не могу да држе воду ( Јерем. 2.13)
Прије свега бјеше ријеч и Бог Логос сазда овај свијет по ријечи и заповијести Својој.
Ријеч људска је људска тројица, она је откровење, страдање и спасење. Сва наша сазнања о стварању долазе кроз откровење. Све у науци, филозофији и религији, што смо о стварању сазнали, што чини темеље и суштину људскога сазнања, сазнали смо кроз откровење и изразили кроз стваралачку ријеч. Изразили снагом ријечи и моћи спознаје. Без снаге ријечи не би било снаге откровења ни општег добра у коме је свеколика корист и добробит. Стваралачка ријеч је на корист човјека и у основи све Божије творевине.
Незнани и немарни према ријечи, користимо их неодмерено и неодговорно. Због олаке упутребе страдамо сами ми, страдају наши вољени, страдају наш пријатељи и наши непријатељи. Нема страдања у чијем темељу не леже неодговорне ријечи, које није изазвано ријечима и „не жали човек за оним што није изговорено већ за оним што је изговорено“.
Тешка ријеч вријеђа, унижава, омаловажава, уништава и убија. Тешка ријеч, узрок је тешких судбина и лоших дјела. Тешка ријеч је попут камена, попут мрамора и леденијa је од тамнице. Тешка ријеч је тамна ноћ и мрачна странпутица. Тешка ријеч је олово и недолаз, страдање и непролаз. Тешка ријеч тежа је од свега, па и од саме себе. Немерљива је у било чему, осим у терету који доноси. Све што остаје после тешке ријечи је страдање, бол и очај. Тешка ријеч извор је греха и страдања, поплочани пут до пакла.
Мудар човјек, разумно ћути и мало говори. Разумна ријеч је ријеч блаженства, мира и спокија. Мир у ријечи, рађа мир у души. Мир у души рађа мир у срцу и љубав међу људима. Љубав међу људима пут је ка спасењу. Ријеч блаженог човјека постаје ријеч спасења. Благом и разумном ријечи поплочан је пут до спасења. Благ, благословен, божаствен је онај ко збори ријечи мира и спасења. Блага ријеч је благо дјело које предходи свом благу овог свијета. Благословен нека је свако ко твори благу ријеч, ко је на путу спасења и љубави.
Освајала је зима. Ледена и сњеговита. Народ се прилагодио рату, ранама, стражи, збеговима и зебњи са којом даноноћно живи. Борбе са усташама и талијанима воде се на линијама формираних фронтова, око чаршија, Куле Фазлагића и главних прилаза Гацку. Живот се организовао по правилима која су диктирали услови рата. Мушки и способни су под пушкама, у јединицама и на стражама. Старији су по селима, ложе ватре, чувају куће и гледају да су устаницима и војсци стално при руци. Страже и борци се ту одмарају, суше одећу, спавају и кријепе се до следеће смјене. Живаљ, жене и ђеца, су по планинама у љетним колибама и појатама. Пећине су припремљене за прихват војске.
Планинске зиме, у миру, утону у застор шуме и сњежног губера. Тишину допуњују нечујна тумарања шумске звјеради. Ријетко кад људска нога залази у шумски сан и чаролију. Излазило се за Бадњу недељу, да се уберу весељаци, и с времена на вријеме свезе сијено. Остало вријеме планина је спавала, љупка и уљуљана, прекривена идилом као успавано младунче у Кочићевим приповиједкама. С времена на вријеме, тресли су је и мргодили вјетрови. Претварали је у пријетећу злокобницу док је пространа планинска утроба не прогута уз шкргут и језу и све поново огрне бјеличасто паперјастим сном, прекрије велом и природу претвори у Божићну разгледницу.
Ове зиме планина је жива. Жамор је на сваком кораку. Креће се и дозива, ложе ватре и окупља на причу. Ђеца, побјегла од сеоског страха и близине путева, увукла се у загрљај планине као у мајчино крило. Ватре су се слободно ложиле, свијетлиле по планини, кријепиле живот, улијевале страх непријатељу као опомена да се српски живаљ организовао за дугу и непрестану борбу.
Усташки план о брзом уништењу срба није успио. Клерофашистички кругови Загреба и Ватикана гурнули су хрвате и муслимане у паклени лонац мржње и невиђених злочина. Писмилет и башибозлук заслепљен, без памети и образа, у времену распада посија лешеве и разви барјаке мрака.
Зима је донијела нове невидовне невоље. Усташе су извршиле незапамћене злочине. Прославу очева 1942. године прекинули су зликовци који су попалили села Вратло и Бодежишта. Преко стотину жена и деце спаљено је на својим огњиштима у својим кућама. На Божић 1942. године спаљена је црква у Придворици. У цркви је спаљено сво становништво Придворице и велики број срба из Борча.
Устаници попа Перишића, по сазнању да су усташе напале на Бодежишта, кренуле су у помоћ. Ослободили су Баори и Мрђеновиће. У Бодежиште нису стигли на вријеме. Бодежишта су затекли у пламену и паклу злочина.
Бошко Тодоровић, комадант четничких јединица у источној Босни и Херцеговини, стигао је у Херцеговину, у Фојницу, 3. јануара 1942. године. Из Фојнице прешао је у Врбу, гдје му је смејштен штаб одакле је планирао да руководи операцијама у нападима на Борач. Уз Бошка су капетан Милорад Поповић, поп Перишић, мајор Миња Вишњић, капетан Душан Бајагић, Спасоје Тадић и Ђорђе Кустудић. Планиране су оперативне активности за напад на Борач. Напад је требао бити изведен у садејству са невесињским четницима којима је командовао војвода Петар Самарџић и подршку одреда четника из Босне и Србије са севера и истока.
Група комуниста под вођством Љуба Вушовића вршила је саботажу напада и на мучки и подмукао начин убилe Ђорђа Кустудића. Прва пушка крвница која је испаљена у Гацку. Клица зла неповретно је заметнута. Суноврат братоубиства је означен. Вушовићеви комунисти открили су сврху своје мисије у Гацку.
Бошко је стрепио од догађаја који борбу за заштиту становништа и ослобађање земље одводе у вртлог бесмисла и грађанског рата. Бошко је спадао у официре који су схватали последице оваквих сукоба и највеће напоре улагали су у постизање договора о јединственом отпору четника и партизана, како би се избјегла свака могућност међусобног сукоба. Бошко се, свом снагом, борио да сачува слогу народа, да окупи и окријепи, да сачува снагу народа.
Комунистички агитатори све више притискају зимски мир. Долазе по кућама и агитују. Ноћ је посебно вријеме када се тај кастиг извлачи из својих јазбина. Ноћ је вријеме када се одлуке њихове партије доносе и углављују. Застор ноћи потребан је, како би се сакриле изговорене лажи, црвенило образа прекрило одсјајем свијеће а страхоте циљева завиле у таму ноћи. Дан је несигуран за црне циљеве. Дневна свјетлост ће разоткрити позадину и открити празнину пута.
Први слободарски пуцњи у поробљеној и пониженој Европи одјекнули су у литицама Херцеговине. Први отпори у поробљеној и пониженој Европи распалмсали су се у Херцеговини. Прва слободарска европска јутра у којима нема фашизма сванула су на слободној територији херцеговачких мученика од Требиња до Калиновика. Херцеговачки слободарски покрет спасио је образ поробљене Европе.
„ О, да ли ће слобода умети да пева,
као што су сужњи певали о њој“
Бошков договор са Љубом Вушовићем дана 17. јануара 1942. године није успео. Жељу за јединством не показују ни гатачке партизанске вође.
Бошко није престајао са напорима за успостављање јединствене бобе. Нису га обесхрабиле одлуке Врховног комитета КПЈ са савјетовања одржаног у Иванчићима код Фоче, дана 7 и 8 јануара 1942. године, о бескомпромисној борби против четника. Сазнао је и за Титово нарађење о његовој ликвидацији. Није га ни изненадило, ни забринуло. Као искусном војном стратегу, било му је сасвим јасно да ће комунисти покушати да ослабе носаче слободарских процеса у Херцеговини. Бошково командовање постало је основна снага и гарант успеха устаничких активности. Вјеровао је у снагу срба да се одупру изазову грађанског рата.
Љубо Вушовић је дана 19. јануара 1942. године, искористивши одсуство четника, на превару и мучки, у штабу у Врби, заробио мајора Бошка Тодоровића, судију Видака Ковачевића и капетана Радојицу Рончевића. Вушовић је поново потврдио злосрећене разлоге свог боравка међу Гатачким планинама.
Руке је поново окрвавио. Стрељао је штабног поручника а заробљене одвео ка Никшићу. Усиљеним маршом напуштали су Гатачка села. Надајући се да су измакли устаницима, заноћили су на Крсцу.
Попу Радојици стигао је глас о овој несрећи. Радојица је, са својом штабном четом, стигао на Крстац после поноћи. Заробио је и разоружао Вушевићев одред и ослободио мајора Бошка Тодоровића, судију Видака Ковачевића и капетана Радојицу Рончевића.
Мушовића није саслушавао, није судио, није хапсио. Са њим је водио тежак и дуг разговор, покушавајући, још једном, да пронађе пут до помирења, до отрежњења да се све не спотакне у суноврат.
На пут служења Богу и народу ступио је у младости. Ревносно и усрдно се молио. Понизно и скрушено истрајавао у свом позиву. Посејте Оногошту и Острогу представљале су непресушни извор напајања и прикупљања снаге за уздизање и јачање на путу служења и подвизавања. Са ратом је појачао напоре у молитви. До устанка се молио даноноћно и непрестано. По избијању устанка, молио се на начин како су му услови дозвољавили. На путу, у борби, на зборовима, у предасима борбе, у сну и на јави. Доласком партизанских активиста, у његову душу населио се немир. Са страхом и дрхтавицом надолазиле су мисли о могућности братоубилаштва. Помисао о таквим поринућима ледила му је мишиће, стезала грло и развијала бол у срцу. Поп Радојица је своју духовну личност градио на баштини српских монаха, угледајући се на дела српских светитеља, ревносно се борећи да буде достојан учења са ових непресушних извора. Морални лик градио је на косовском епу и слободарским узлетима Владике Рада. Пивски манастир и Макараије међаши су његовог пута.
Наступају времена кад се снага вјере и народа брани као у Радова времена. Поново се Косово рађа са сваким буђењем. Пријети раздор и расцјеп. Усташе су давно отишле од нас. Одрасли су у туђој вјери и по туђој мјери. Рат и одбрана од њиховог зла може се и прихватити и поднијети. Не треба нам рат међу нама, у нашој кући у нашем дворишту. Држава је пала. Власти нема. Шуцкори не могу бити ни наша држава ни наша власт. Ако на разваљеној држави, партије почну борбу за власт, истријебиће народ. Наступиће ратови који никоме неће донијети срећу. Неће бити побједника ни поражених. Остаће само срам, празнина и понижење. Ти проклети грађански ратови, који ником добра донијети не могу, који се воде у хаосу и људском лудилу производ су похлепе и слепила. Ојаде и обесмисле, све у ништавило сатру и поругом заогрну. Преживели носе бреме рана и срама, који у груди гуте и сакривају, у грчу живот проводе. Претворени у кргу плутају остатком времена, прижељкујући судбину погинулих и оплакујући невријеме у коме су се животи гасили. Штрче из времена и носе изгубљене погледе, који траже смирај изгубљеном свијету. Ратови имају своју логику, свој циљ, своје хероје, победнике и поражене. Грађански ратови су људске кланице и сатанска помрачења, без смисла, без логике, победника и поражених. Све се обесмисли и расточи до стида.
Отимање мајора Тодоровића, на Гацко је почело навлачити копрену и зебњу. Призива времена несретна, тегобна и помућена. Времена која ће срца располовити и човека на пола пресјећи. Људи ће тамом и беспућем ходити и тумарати. Неће се знати ни Богу помолити.
Трагачи истине питати ће се: ко је лудило почео, ко је кога напао, ко је кога мобилисао, ко је и гдје добровољно кренуо, ко је издајник а ко патриота, ко белосвjетска протува а ко национални бранитељ. Питања ће се саплитати у лавиринту неодговора, у тами празнине. Никакве користи од било каквог одговора. Ћорсокак је, да ће одговори дати поуку. Истина самире у трулежи зла и цијело једно вријеме завршава у забораву. Паралелени свјетови, који се не мијешају, који у гуци времена путују, до краја, докле их одјеци времена однесу, завршиће у забораву историје без свјетла и без помена.
Осветници ће, ради навлачења застора бесмисла, проналазити прогнане и прогонитеље, тлачене и тлачитеље, победнике и поражене али све је то једна ђавоља Лелејска гора прекривена тамом и мраком. Све је то беочуг и тама, одакле се свјетлост не рађа и гдје се суза не испира. Тренуци су то, када земља стење а небеса ћуте, када се људска творевина распада, разлаже и растаче.
Тражење одговора, на неки начин је наставак рата, јер се оживљава његова логика. Рат, учитељици живота црни барјак у руке предаје, да га над безданом, у који пропадају људи и народи, развија. Страх и несрећа колају намученим брдима, са вечерњим сутонима у кућна огњишта и људске душе улази, земљину утробу разлама, вријеме разноси и мрви, навлачећи копрене зла на људске путеве.
Сабран, ко на исповести, полушапатом и полугласом Радојица је проклињао и заклињао надајући се да његове ријечи неће завршити у немуштом камењу и глувој земљи. Надао се да још постоји пута до људског ума и људског срца. Надао се да није све у лед и пустош претворено. Слагао је ријечи као молитву, као житно снопље, вјерујући да њихово сијање неће бити узалудно.
Љубо, нека ти Бог опрости за ово што си урадио и нека те надаље сачува од ружних дјела и ружних послова. Не Љубо, тако ти обадва свијета, не вади ми пушке крвнице, не класај и не таласај. Саберимо се, да слободу бранимо. За ту борбу милост Божију имамо. За класне борбе и борбе око власти у овом ратном времену, нема нам ни милости ни оправдања. Сву борбу слијмо за слободу. Не одроњавај. Не обесмишљавај. Не пребацуј рат међу нас. Не чини, што је много и за сатану. Не затири сјеме и не каљај образа. Народ ћеш патњом прекрити. Нејач ће процвилити од твоје гордости, мајке сузе неће брисати, од несреће сунце ће се помарачити. Богу ћеш нажао учинити. Није те Бог рађао да путевима ђавољијем идеш. Не чини оно што ни милост Божија не може да опрости. Свак свој пут бира и свој крст носи. Љубо, у Бога је пуно путева. Бирај један, па иди њиме. Само, не скрећи са Божијег пута. Сви путеви нијесу за поштовање. Који нијесу за поштовање нијесу ни за путовање.
Ни Бошко, ни Поп нису били вољни да узврате убиства. Комунисте су разоружане и неповређене пустили да иду у Никшић. Тражили су и последњу шансу да братски мир сачувају.
Историја ће писати а вријеме памтити. Уписиваће се догађаји у тишину срца и мир монашких свијећа. У окриље земље записиваће се једно вријеме, догађаји, људи и судбине. Земља ће записивати и ћутати. Патњом ће се дани смиривати и зебњом дочекивати јутра. Фалсифакотори историје прекрајаће вријеме, помјерати датуме, прољевати нове сузе, отварати нове ране. Све ће им бити узалуд, догађаје неће моћи сакрити. Камена шаптања пренијеће истину будућности и прометејима наде донети смирај душе на њиховим росним пољима и недочеканим јутрима.
Љето четрдестпрве завршило је расцјепе и пукотине које су се развиле још прије рата. Тако јадна, урушена, осиромашена и испаћена држава се није могла опријети ни најслабијем повјетарцу а камоли подивљалој нацистикој армади. Распала се као лешина. Није побијеђена и поражена. Урушила се у сопственој срамоти и сопственом поразу.
Сва свјетска несрећа, сва несрећа пропале државе, преламала се љета четрдестпрве преко леђа Радојичиних мученика, шарала је небо над Кмењачама и Добрељицом, упијала и увлачила гатачку колијевку у суноврате недостижа и пропасти.
Нацизам је повампирио фашисте а стаљинизам комунисте. Политички патрљци похрлили су у наручје нацизма, е како би на крилима фашизма постали моћне слуге сатане. Вође недорасле народу, народ недорастао времену, губитничку игру заиграли су још осамнаесте, одмах по уједињену. Незрели и неискрени а похлепни и неодговрни, уједињавали су се са жељом да се што прије разједине. Уједињењем нијесу састављали прутиће већ растављали народе. Уједињавали су се на начин да никад нијесу постигли сагласност о уједињењу. Ујединитељи су са радости дочекали окупаторе да их ослободе од сопственог уједињења. Уједињењем је требало поразити ослободитеље.
Комунисти су се рату обрадовали, колико и фашисти који су прекрајали свијет. Свјетски сукоб, могућност је за промјену свјетског поретка. У оквиру рата провешће револуције и освојити власт. Вријеме рата створено је за револуцију, те се не смије дочекати завршетак рата без спроведене револиуције. По избијању устанка, комунисти су добили задатак да се спремају за револуцију.
Почело је тихо и подмукло поткопавање народне моћи и сабрања. Развијани су планови нових сукоба и нових недођија. Прилика за револуцију се није смјела пропустити и све је подређено процјени, када и како кренути у братоубиство.
Са првим данима рата, од априлских дана, кренула је паралелна организација. Током љета створене су паралелне формације. Чарке код Ужица и Чачка кренуле су од почетка октобра и постале показатељи свим несрећницима и слијепцима. Комунистима је грађански рат постао извор и избор. Снагу револуције црпиће из страхота грађанског рата и на крилима рата освајаће власт у земљи која не постоји.
Тито је пропаст отимања мајора Бошка Тодоровића окарактерисао као војни и политички неуспех, због чега је наредио оснивање Првог ударног батаљона чији је главни задатак, ликвидација четничког покрета на територији исочне Херцеговине и убиство мајора Бошка Тодоровића. Батаљон је основан 28.01.1942. године. За комаданта постављен је Владо Шегрт. Човјек звијер. Крвник.
Рођењем револуције, партизани су на свјетло дана пустили још једну неман. Убијати за вође револуције, постао је врховни задатак оданости и пожртвовања. Беспоштедна ликвидација свих који на било који начин су супростављени вођама револуције, постаје основни задатак партије. Броз као курсиста НКВЕД-а основао је своју машину смрти. Деценијама ће неумољива неман гутати људе, убијати политичке противнике и бити најубитачније државно оружје за уништење политичких неистомишљеника. Невидовно зло запатило се одлукама из Иванчића. Међу сужњима партије, у кулоарима ОЗНЕ, КОСА и свих тајних служби постојаће неименовани одреди смрти, који ће под геслом државних и народних непријатеља вршити ликвидацију политичких противника, по задатку вође.
После догађаја у Врби, ради припреме акције заузимања Борча, Бошко је прешао у Невесиње.
Иза Бошка, у Невесиње је дошао и српски крвник. Звијер је кренула на извршење задатка. Зима и кијамети у Кифином селу. Снијег у пас. Тешко се из куће излази. Шегрт је кренуо у акцију заробљавања мајора Бошка Тодоровића.
Штабни одред невесињских четника на вријеме је открио намере нападача и све их похапсио. Бошко је наредио да их пусте. Вратио им је оружје и ничим их није казнио. Пустио је своје џелате. Није хтио српску крв на својим рукама.
Ко се као анђел роди, анђел и остаје. Мало мјеста има међу људима. Требају му небеске висине и плаветнила. Ко је рођен да свијетли, мора на небо. Земља је прлина и тама. Души мјеста нема. Нема простора за доброту. Тијесно је крилима анђела. Небо их зове и чека.
Дана 18.02.1942. године злочинац се поново вратио. Убили су Мајора, убили су анђела, ујединитеља и бранитеља. Шегрт је, по наредби Врховног штаба и Броза, ликвидирао Мајора. Смрт и зло је посијао. Пушку крвницу је извадио. Земљу братском крви обојио. На крвави пут је кренуо. Српски суноврат се отворио.
У невесињским пртинама и наметима остали су затрпани кораци Мајора. Под бјелинама површице заледили су се снови дечака са београдског асфалта. Бошко је отишао у бјелину, у наручје своме оцу. Генералу је имао шта да рапортира, да га обрадује са вијестима из Србије. Могао је обрадовати генерала да је у борби са седмоглавом аждајом фашизма, у борби са усташама, нијемцима и талијанима успио створити највећу слободну територију у Европи, да је са борцима источне Босне и Херцеговине додирну небеска сазвеђа и пронио славу српскога оружја.
Своме генералу могао је рапортирати, да је његов други син, генералштабни потпуковник Жарко Тодоровић - Валтер, постао комадант Београда са 5.119 илегалаца, који су своје животе даривали Београду и домовини.
Генерала је могао обрадовати вијестима да је све своје војничке и људске снаге положио на олтар отаџбине и на спречавање сукоба између српске браће, те да се окитио вијенцем мученика, попут многих мученика херцеговачких.
Петра Зимоњића, Вукашина из Клепаца, вијенцем мучеништва даривале су усташе. Бошка је ореолом мучеништва даривала звијер, Владо Шегрт. У ноћи, пре Светог Јована, анђела су мучили, разапињали и на најбестијалнији начин убили комунисти. Са убијањем Мајора Тодоровића комунисти су отпочели борбу против српског народа. Врховном вођи требала је потврда да су његови комунисти спремни да сломију кичму српског народа и да га претворе у стадо ништавила које ће да стење под јармом Калигуле и Черчила.
По Бошковој смрти партизански фалсификатори, попут Родоуба Чолаковића и Дедијера, у својим архивама сачињавали су документа у којима су крили своја недела и злочине, извртали истину и у српску историју уносили лаж помоћу које ће на српска видјела навући мрак и таму лажи. Фасификатори времена просејавали су сваки документ, спаљивали и уништавали све што би чувало истину, која не би одговарала револуцији. Чолаковић је, по Србији померао датуме и догађаје, како би доказао да су грађански сукоб изазвали четници. Као да чињеница подизања револуције, не говори сама по себи и као да она сама није очигледан одговор.
Осрамоћени људи, осрамоћено вријеме, невидјела, недани, људске погибије и беспутице слагали су се у вријеме. Пролазиле године. Расла драча. У души се гнијездила празнина и пораз. Ланац срама стезао душник и испијао мозак. Дани бесмисла изгубили су се у низу непролаза. Године које су појели комунисти испуниле су вијек срама и братоубилаштва.
