А вјетрови неуморни горде се сврх Скадра плава,
Ђе гудуре небројене све једна на другу личе,
Ту сан сније и вјекује најмудрија српска глава.
Ђе се гуслам' дичи свако и њима се разговара
Историју што казују и богатство и сву славу,
Ђе се уз њих свако слово много љепше изговара
Докле слави и поштује најмудрију српску главу.
Докле поглед стићи може све је дивна Црна Гора,
А у даљи магловитој поглед оку слабом стаде,
Све до Боке, Кома, Скадра, Маганика, Дурмитора,
Што не види слабо око – историја славна знаде.
Са висине докле видим док на мјесту славном стојим
Сва сабрати не би мого знаменита мјеста многа,
Ни градове да сагледам, ни планине да пребројим
Ни сва дјела племенита ловћенскога силног бога.
Ловћенске су пусте стијене знале зломе за врат стати,
Знале како да се бране и нападе да угуше,
Јер владику и мудрога роди једна српска мати,
Под планине, мало даље, ено доље у Његуше.
Биљарду је саградио цјеломудри Томов Раде,
Његошева родна кућа светитеља нам је дала,
Горски Вијенац, Микрокозму, да свијет цијели добро знаде,
Дала нам је што је силна, а не зато што је мала.
А, ја гледам и дивим се благородству Црне Горе,
Окрећем се на све стране – сагледати све не могу,
Већа нам је и силнија но бескрајно плаво море,
Те с' окренем и поклоним ловћенскоме мудром богу.
Охрабрим се и захвалим за ту славу и знамење,
Срце бије, око роси а душа јунаке хвали,
Викнем гласно – одјекују силне стијене и камење,
Потом паднем на кољена колико сам пред њим' мали.
И, знам онда, добро видим, брзо јасно ми постане
Да на Ловћен, свето мјесто, свак ко дође брзо оде,
Само Његош таинствени вјечно владат ту остане,
Ал ми душа ужели се пити ове свете воде.
Окренем се, кући пођем, корак чиним срца тешка,
Двоумим се и колебам, потом корак дужи пустим,
Ту вјекују само мудра, добра срца и витешка,
Тад помислим што ми воља, но не смијем да изустим:
Ја те једно молим, Боже,
,Нек ми сунце дуго сија,
Ал кад душа теби пође,
Да на Ловћен почнем и ја.
Историју што казују и богатство и сву славу,
Ђе се уз њих свако слово много љепше изговара
Докле слави и поштује најмудрију српску главу.
Докле поглед стићи може све је дивна Црна Гора,
А у даљи магловитој поглед оку слабом стаде,
Све до Боке, Кома, Скадра, Маганика, Дурмитора,
Што не види слабо око – историја славна знаде.
Са висине докле видим док на мјесту славном стојим
Сва сабрати не би мого знаменита мјеста многа,
Ни градове да сагледам, ни планине да пребројим
Ни сва дјела племенита ловћенскога силног бога.
Ловћенске су пусте стијене знале зломе за врат стати,
Знале како да се бране и нападе да угуше,
Јер владику и мудрога роди једна српска мати,
Под планине, мало даље, ено доље у Његуше.
Биљарду је саградио цјеломудри Томов Раде,
Његошева родна кућа светитеља нам је дала,
Горски Вијенац, Микрокозму, да свијет цијели добро знаде,
Дала нам је што је силна, а не зато што је мала.
А, ја гледам и дивим се благородству Црне Горе,
Окрећем се на све стране – сагледати све не могу,
Већа нам је и силнија но бескрајно плаво море,
Те с' окренем и поклоним ловћенскоме мудром богу.
Охрабрим се и захвалим за ту славу и знамење,
Срце бије, око роси а душа јунаке хвали,
Викнем гласно – одјекују силне стијене и камење,
Потом паднем на кољена колико сам пред њим' мали.
И, знам онда, добро видим, брзо јасно ми постане
Да на Ловћен, свето мјесто, свак ко дође брзо оде,
Само Његош таинствени вјечно владат ту остане,
Ал ми душа ужели се пити ове свете воде.
Окренем се, кући пођем, корак чиним срца тешка,
Двоумим се и колебам, потом корак дужи пустим,
Ту вјекују само мудра, добра срца и витешка,
Тад помислим што ми воља, но не смијем да изустим:
Ја те једно молим, Боже,
,Нек ми сунце дуго сија,
Ал кад душа теби пође,
Да на Ловћен почнем и ја.
На Ловћену,
6. септембра
Љета господњег 7531.