Мирно ...
јаукнуло је небо плаветно.
Мирно ...
јаукнула је напаћена земља мајка.
Мирно ...
командовао је непокорни дух Србије.
Четиристодеведесетседам младића,
четирисодеведесетседам костура,
четиристдеведесетседам духова,
четиристодеведесетседам питомаца,
четиристодеведесетседам српских мученика
главу је небу подигло,
Лазара светог призвало,
мртва плућа славом предака напојило
па свечани марш петама крвавим загазило.
Из јуначких њедара Даница слободе засијала
у сузу пркосну сво море савила,
стопама војника, мученици небеса,
поздравни корак су газили,
Гепрата здравили.
Њих четирисодеведесетседам питомаца
скопске Подофицирске пешадијске школе
пут незаборава у Бизерти су исписивали
док су Србију, небесну и овоземаљску,
у Светосавски небосклон уписивали.
ПРИЈЕПОЉЕ
Прије поља,
прије гора,
прије кише,
прије сунца.
прије свега
- Пријепоље
На раскршћу минарета и крстова,
изнад Лима
под облаком,
у Јабуци сањалици
спава Пегаз силовити,
ни шарени
ни крилати,
но камени
но стамени.
Санак снива
Пегаз силни
испод букве изворице,
непролазу вјенац плете,
под каменом гором љутом
гдје вучјаци оштре зубе.
У њедрима звјезда и небеса,
светим бором освјештана,
светилишта и раскршћа.
Прије поља,
прије гора,
прије кише,
прије сунца.
прије свега
- Пријепоље
НА ЗАТВОРЕНИМ СТРАНИЦАМА ЖИВОТА
Негдје,
на затвореним страницама живота
гдје људска царује голгота,
вапај се један чује,
звјездано небо моли
млијечним путем да га обрадује.
Негдје,
на затвореним страницама живота,
јаук се један чује,
дане протекле
у понор сасуте,
каменим сузама оплакује.
Негдје,
на затвореним страницама живота
док звона потмуло јече,
плаветно небо на смирај зове,
чемерна душа опроштај тражи
за сужње љубави прошле.
