Срби су чудан, могуће, као што рече Јован Рашковић, и луд, а засигурно јединствен народ који се куне у традицију а који на све начине покушава да уклони трагове своје културе. И не само културе, већ и свог битисања за које се још увијек не зна од када датира (свакако много много више од тисућљетње). Сагласно томе Петар Милатовић Острошки у овој студији говори о једном дијелу наше историје у којем смо (појединци који су постали иконе и којима је то било доступно, али и у опису посла) свјесно или несвјесно уклањали трагове српског писаног блага. Блага које је нестајало, али и успјело претећи, у многим ратним пожарима које није успјела да избјегне ниједна српска генерација. То свјесно и несвјесно су код Срба двије крајности које су скоро једнако погубне и које кад тад дођу на наплату. Као што су дошле на наплату у нашим посљедњим изгибијама када смо, могуће, почели да схватамо вриједност тапија и писаних реликвија, које су жељни да нам отму и присвоје. А тапије су, између осталог, и сво ово писано благо које је Петар Милатовић Острошки откривао по бечким архивима и библиотекама. Начин на који су ти бисери стизали до истих најбоље говоре нама о нама, бацајући озбиљну сјенку, не само на неке наше громаде, већ и на наше свеукупно поимање свијета након косовског небеслука и продавања вјере за вечеру, што нам је у будућности која је сурово долазила сужавало животни простор. Продавала се вјера, а као што видимо продавали су и стари уникатни рукописи, односно бисери у још неотвореним шкољкама. Тако да Вук изазва мук. То је она већ ендемска српска бољка, да не само да не знамо шта имамо, већ и оно што знамо не знамо да цијенимо и потцјењујемо. Отуда просјечан Србин зна готово све о Дејвиду Крокету и тврђави Аламо, али нема појма о рецимо Маријинском, или Маријином јеванђељу из X вијека, нити га то занима. То је тај наш усуд који нас је увијек водио у провалију. А о цијенама разноразних продаја да и не говоримо, јер то је она што нас највише смањује.
Безвремени Гаврило Принцип је својим стиховима: „Наше ће сјенке ходати по Бечу, лутати по двору и плашити господу“, могуће предвидио да ће доћи и другачији Срби који ће као сјенке трагати за нашим, небитно отетим, продатим, поклоњеним, поново подцртавам нашим благом, на којем нам могу само да завиде. Срећом имамо и оних који знају да уклоне прашину и отворе шкољку. За то бар данас није потребно много. Тек, жеља, знање, патриотизам и страст једног Петра Милатовића Острошког. До неких нових Острошких додајмо да студија „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ Петра Милатовића Острошког посједује све оно што једна ванредна студија треба да има (а и више од тога), тако да јој је лако предвидјети више издања и велики број читалаца. Посебно треба нагласити систематичност која је довела до нових сазнања и освјетљавања рефлектором једног дијела наше историје која је до сада била само освјетљена фењером, јер је то тако неком одговарало. То би можда и био принцип који је трабала да ова студија установи. Све оно наше заборављено, које нас чини оним што јесмо, освјетљавати рефлектором, јер ће само тако да нас цијене онолико колико то вјерујемо да засужујемо. А то је још увијек мање од оног колико би требали.
