савест ме удара маљем као гром
у записнички сто што
откуцаје броји.
Носећи сечу пањева у себи
остављајући повез
без имена и
знамења.
Срце ми тутњи као крдо
Мустанга натопљене крвљу
копитама зла не знајући
за своја дна.
Године су прошле још носим
црвен гребен терет тешки
уз поклич покајања варам себе
и мени знани дом.
Будим се стално на сваки болни крик
што недужно ропти
прстом показује
ти и само ти!
У трулом ваздуху осећа се мирис
барута,бензина и катрана
носећи у себи проклето бреме
и прекрштено семе.
Још увек се гушим у црној кошуљи
пред Богом и крстом,није то моје тело
ни глава то је само од стакла
мој путоказ до пакла.
Утроба ми гори као ужарена лава
у свом раскораку тумарам у душевном мраку
хранећи безбожну душу што чека своје смакнуће
у неповратној ватри зла.
Још чекам опроштај извађених утроба напаћених мајки
плач деце још у мојим венама тече
тела невиних навиру низ реку Босну и Саву
одрубљене главе набијају се поред жуте куће у траву.
Ћутање је уједно одобравање као гнусна лаж
као црна магла као дим из пакла,духови прошлих ратова
испаравају из свих мојих пора, из врата
и свих мојих зелено,црвених,црних прозора.
Пукни зоро пукни пушко да видимо које опет мушко,
нема више Велебита остали су само трагови копита
помози Боже и донеси ми нови дан
да зацелим стару рану на Крстовдан.
