Миодраг Поповић: Вид је врховни Бог старе српске вере, Бог обиља, свјетлости и рата

Поред ових наслућивања, сама чињеница да је Видовдан у народној свести сачуван као дан јуначког огледања, говори да је за српског Вида, као, уосталом, и за  западнословенског Световида, био везан не само култ обиља и светлости већ и култ јуначког огледања. Српски култ био је, додуше, нешто другачији него словенски на острву Ригену, о коме у XII веку пише немачки хроничар Хелмолд. Рекло би се да је он био посебна, у основи херојска варијанта Световидског култа. У дане пророка Амоса, чији је празник падао 15. јуна, као и северозападни Словени, и српски преци славили су свог паганског бога, с том разликом што се код њих његов култ све више померао према рату и јунаштву. Будући да су Срби, и пре и после Косова, били склони ратовању, онај део Видовог култа који се односио на жетву и обиље временом је потискиван, а у први план дошао је култ херојског родоначелника. Видовдан је тако, пре примања хришћанства, много година пре Косова, постао дан јуначког огледања. Као и сви архаични људи, и српски преци оживљавали су тога дана у себи херојског прапретка, сам почетак. Надахнути његовим примером, они су том приликом и сами постајали јунаци, хероји, полубогови спремни на жртву, преко које ће се трајно сјединити с првобитним претком и тако се, по свом митском уверењу, поново родити и обновити. 

У будућности, познаваоци старих религија, по свој прилици, спориће се око потпунијег идентитета бога Вида. За сада је извесно једно: Вид је један од главних богова старе српске вере, чији је култ постојао и пре косовске битке. Везујући косовску битку за његов дан, народно предање је дало и самој легенди нов, отпимистички импулс; унело у њу веру у победу и на овом свету, а не само у неком другом, вишем, како стоји у старословенским словима и похвалама кнезу Лазару. 

Спајање јунаштва и светлости у једно, појава карактеристична за стару српску веру, говори о ратничком менталитету оних Словена који су се још у VI веку нашли на Балкану. О томе, уосталом, и историја говори. Преци данашњих Срба пустошили су Византију и угрожавали њене најутврђеније градове, на пример Солун. Тешко је претпоставити да су овакве ратничке подвиге могли остваривати примитивни варвари. Пре би се рекло да су они морали имати развијену архаичну културу ратничког типа, као и властити, дубоко укорењен начин мишљења и понашања. Тешко би, иначе, било објаснити како су тако дуго, све до XI века, одолевали хришћанској цивилизацији. Без постојања развијене митске свести, не би било довољно јасно зашто је дошло до великих уступака хришћанске цркве пред многобожачким обичајима и веровањима. Монотеистичко хришћанство успело је заиста да наметне и Србима свога бога, као врховног, али је, у накнаду за то, у облику славе, морало да прихвати празновање других српских богова. 

Ратничка природа Срба, која је дошла до изражаја и пре феудалне ере, и њихова приврженост старој вери, такође говоре у прилог тези да су Срби, много пре Косова, морали имати развијен култ херојског родоначелника. Како сматра Чајкановић, Срби су херојске претке често поистовећивали са Дајбогом, врховним богом старе српске вере. Да је овај култ имао изузетно место, види се и по томе што ће херојски предак, супституисан другим именима, живети у дубинама колективне свести српског народа све до ХХ века. Из тих дубина, он ће вековима давати херојске импулсе јуначким народним песмама, чија лирска хероика не може бити случајна. Њени импулси су често митски; долазе из давнина покренути певачевим доживљајем херојског прапретка, који се налази у позадини многих историјских супституција. Ова, у основи митска хероика, живи не само у јуначким песмама него и у народу, управо у онима који те песме слушају и одушевљавају се њима.  

„Видовдан и часни крст“, издавач „Слово Љубве“, 1976. године, Београд