Петар Милатовић Острошки: Није твоје да барјачиш

Наслов ове колумне је, у ствари, наслов другог дијела мог аутобиографског романа „НА БРАНИКУ ИСТИНЕ“!

Петар Милатовић Острошки

Борио сам се за Српство од 1968. године  и три пута робијао због националног антикомунизма кад данашњи професионални Срби у Црној Гори нијесу били рођени, да бих касније отишао у емиграцију у којој сам преживио два атентата и оба пута су атентатори однијети на болничким носилима; организовао сам и предводио у емиграцији 200 масовних српских демонстрација са по неколико десетина хиљада Срба испред аустријског парламента, америчке, енглеске, њемачке амбасаде, одржао сам преко 1300 националних говора у српским насеобинама у: Аустралији, САД, Канади, Аустрији, Швајцарској, Њемачкој, Француској, Енглеској, Италији, Грчкој, Русији, Чешкој, Словачкој, Румунији; објавио 43 књиге у корист Срба на српском и њемачком језику; створио сам своју читалачку империју у цијелом свијету од 850 хиљада читалаца, дакле 200 хиљада више читалаца имам него што завичајна Црна Гора има становника; први сам Србин у свијету који је прије стварања вишепартијског система у ондашњој Југославији, тачније речено 13. маја 1989. године, јавно објавио „Предлога за нацрт СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА“, због чега је Окружно јавно тужилашто у ондашњем Титограду подигло оптужницу против мене по члану 133 став 1 (казна затвора од 3 мјесеца до 3 године) и члану 134, став 1 и став 2 (казна затвора од 10 година до смртне казне – смртна казна тада још није била укинута) а за мном је ондашњи републички СУП расписао савезну полицијску потјерницу 11. јуна 1989. године са роком важности од 5 година, да би послије тог рока била опет обновљена и та савезна полицијска потјерница укинута је 11. јуна 1999. године, јер више није могла да се законски продужава, а укинута је, да подсјетим, истог дана када је у Куманову потписана капитулација и легализована зликовачка НАТО агресија, а у међувремену сам максимално сатанизован у комунистичкој штампи у: Подгорици, Београду, Новом Саду, Сарајеву, Загребу, Скопљу из пера комунистичких новинара: Фахрудина Радончића, Микана Миловановића, Момира Чабаркапе, Илије Лакушића, Елеоноре Вецовске, Александра Тијанића и тако даље, као и у усташкој штампи коју је финансирао Анте Мештровић, син Ивана Мештровића чије монументално усташко-комунистичко чудовиште на Ловћену представља највећи културоцид у историји свјетске културе.

Вратио сам се из емиграције 15. јуна 2020. године и од тада, ево већ три године, за мене нема мјеста чак ни у једном српском кружоку, а камоли српској странци. Нема мјеста од Титових пионира с лијева, с десна и по средини, што је најилустративније изразио Вук Драшковић хистеришући на излазу из Танјуга 5. јуна 1989. године, машући агенцијским шифовима у руци са агенцијским вијестима о мом „Предлогу за нацрт српског националног програма,  рекавши новинарима дословно: „Не са овим у јавност јер ће Петар Милатовић Острошки портопити све нас!“, по свједочењима Вељка Топаловића, уредника издавачке куче „Досије“ и Драгана Барјактаревића, замјеника главног и одговорног уредника „Дуге“.

Весели Вук Драшковић је са овом хистеричном виком открио да су сви каснији „борци за Српство“ производ Службе државне безбједности (СДБ), некадашње УДБЕ, под диригентском палицом Јовице Станишића, док, с друге стране, ја нисам био ни у каквој шеми договорне бласфемије у предстојећем завођењу за Голеш планину и као такав био сам незгодан свједок резервне идеологије – ћутологије којој су били одани каснији „борци за Српство у Србији, Црној Гори и Републици Српској, а сви они личе једни на друге као јаје јајету и пажљиви посматрач видјеће свима њима титоистичке црвене мараме око врата, за разлику од мене који сам искључен из првог разреда основне школе „Милосав Кољенић“ на Слапу 15. марта 1957. године јер сам на школској комеморацији питао учитељицу Видосаву Павићевић, братанићну Недјељка-Неђа Богићевића, који је, са још шест партизанских зликоваца (Милошем и Сретеном Пелевићем, Војиславом Ђуровићем, Марком-Милом Радоњићем, Савом Савовићем и Драгишом Ивановићем) учествовао у ликвидацији мог дједа Петра, учитеља, старог 37 година  и бабе Љубице, домаћице, старе 35 година, на кућном прагу у поноћ: „Учитељице, је ли то умро Тито?“, али тада, на моју жалост, није умро Тито него јамар Мошо Пијаде у Паризу.

Иако сам искључен из првог разреда основне школе „Милосав Кољенишић“ на Слапу која носи име рођеног ујака Слободана Милошевића, успио сам, у зноју дланова својих, да завршим највиша формална образовања и да се у иностранству бавим академским радом у својству научног истраживача у Аустријским државном и ратном архиву, Аустријској националној библиотеци, на бечком Универзитету и на Универзитету у Грацу, Прагу и Минхену.

Повратком из емиграције изазвао сам страх код професионалних Срба. С правом је тај страх. Док они живе од Српства деценијама, ја цијелог живота живим за Српство и такав ћу остати до смрти и послије ње, разумије се, са мојим дјелима.

Моја национална, антикомунистичка и књижевна биографија, чврсто наслоњена на свете завјете часних предака са усправношћу Обилићеве главе на коцу, Лазареве жртве, Његошеве свјетлоносности, Карађорђеве одважности, Јустинове и Николајеве свечовјечности, никако није у складу са биографијама оних којима су идоли: Тито, Коча Поповић, Сава Ковачевић и остали зликовци.

Моја породица има четири гроба заслугом партизанских зликоваца (дјед, баба, два стрица), док се неки професионални Срби самохвалишу да у породици имају седам партизанских споменица. Такви браниоци Српства у Црној Гори неодољиво ме подсјећају на оцвалу проститутку која трабуња о моралу својим бившим муштеријама из јавне куће!

Потомци националних страдалника од партизанске зкиковачке руке нису ни у једној странци. Зашто? Одговор се налази у чињеници да све лажне „борце за Српство“ уједињује страх од нас који смо одувијек били на бранику српске нације, док су професионални Срби били на бранику титоизма као најгорег антисрбизма.

С друге стране, тобожњи „браниоци Срба“ су у највећем броју случајева синови и унуци партизанских зиковаца и синови комунистичких полицајаца. Распоређени су тако да се нико из чисто националних породица не би инфилтрирао, или,  не дај Боже, кандидовао за неку партијску, или државну функцију.

Сви ти вајни браниоци Српства су најобичнији Тројански коњи који остављаЈу магареће отиске по образу овог народа и управо те Тројанске коње подржава Султан од Јајинаца, а сви они заједно мени поручују – НИЈЕ ТВОЈЕ ДА БАРЈАЧИШ!

Као да је мени стало да будем плаћени Србин. Њима је до тога стало. Мени је преостало да их и убудуће јавно раскринкавам до краја овоземаљског живота, а послије смрти то ће радити моји књижевни и научни радови, па коме опанци, а коме обојци у будућности у којој ће сви они, тамо они,  остати трајно као најобичнији Тројански коњи који су остављали магареће отиске по образу народа!