„Границе душе нећеш наћи,
О феномену Косова у српству, косовском завјету, видовданској етици и самом Косовском боју, писали су са научног, историјског, религијског и филозофског аспекта бројни наши и страни аутори свјетског угледа и гласа.
Многи од њих феномен Косова настојало је анализирати научно и објективно, као универзалну појаву, која је значајна не само за српски народ, него и шире, за укупну хришћанску цивилизацију и културу Европе.
Међутим, неки аутори, међу којима нажалост, и припадници српског народа, нијесу разумјели или нијесу хтјели да дубље сагледају суштину и трајну универзалну вриједност феномена Косова у српству (Косовског завјета и видовданске етике). Они су овој појави прилазили прагматично и крајње упрошћено као једном од историјских догађаја који имају пролазну вриједност. А неки су злонамјерно, тенденциозно и потцјењивачки косовски феномен сматрали обичним митом, упроштено га сводећи на Косовску битку 1389. Такви сматрају да је косовска трагедија, погибија цвијета младости и српског племства 1389, прерасла у митоманију смрти, односно да су Срби једини народ на свијету који слави свој пораз и масовно изгинуће. Оваква тумачења која су доминирала за вријеме комунистичке власти имају, поред осталог, злонамјерне политичке и идеолошке циљеве да би се обезвриједила окосница српске националне патриотске свијести, и оно што је вјековима српска национална светиња која добрим делом одређује наш национални идентитет.
„Косовски завјет није филозофија пораза и смрти. Тај завјет је створен у народу који је имао снаге да пораз призна, али да се никада не помири с понуђеном чињеницом да је у томе и његов крај“ (1) Дакле, то није слављење пораза већ страдања учињеног свјесно и намјерно како би се смрћу за идеју сама идеја сачувала од смрти, како би се смрћу за идеју она обесмртила. Идеја „царства небеског“, идаје је вјечне слободе, слободе која се не поклања, већ се до ње стиже „борбом непрестаном“, мучеништвом и жртвом. Срби се нису предавали након пораза у Косовској битки, већ су битку пренијели на виши духовни план.
„У свом опредељењу на Косову за Царство небеско српски је народ испољио свој хришћански православни идентитет. То косовско определење Србаља постало је историјска судбина тог народа јер је пресудно одредило свенародно понашање у кључним моментима тешке али славне српске историје“ (2)
„Видовдански култ је јединствен примјер заштите функције религије у животу народа; само историјска катастрофа могла је неким нарочитим процесом подсвесног духовног реаговања створити такав спонтани култ. Без аутора и покретача, без форме и закона створено је једно дубоко вјеровање, чудан култ смрти и пораза, али са позитивном динамиком за нови живот. Култ смрти, у име живота.
Колико је тај култ жив и непосредан у души, а не у форми и церемонији, види се из јединственог призора када су српски војници 1912. стигли на Косово и са сузама узбуђења поскидали капе „као по команди“ пише Масарик, помињући тај тренутак у својим „Словенским проблемима“.
Ако заокружимо погледом по свјетској историји и потражимо паралелу нашем косовском култу онда тек видимо да је тај култ један необичан и ријетко интересантан феномен, још увек необјашњен, али толико затрпан реториком и фразама да нисмо доспевали ни да се над њим замислимо и психолошки зачудимо.“ (3)
За жаљење је, да још увијек има омаловажавања и несхватања суштине косовског завјета и видовданског култа код не малог броја српских интелектуалаца и политичара. Реномирани интелектуалац, врсни новинар и уредник Милорад Вучелић се поводом тога с правом пита: „Одакле та потреба српским модерним политичарима да се упорно спрдају са небеском Србијом и Лазаревим избором. Ко их то и гдје научи?! Нема школе и куће у којој се то могло научити. Школа стварно није магаре, како би рекли у Херцеговини, а важи подједнако и за Топлицу и за Шумадију и за било који део српства. Актуелно схватање реалности које демонстрирају наши политичари је афирмација рајинског потчињавања и стога је више него отужно, када се они питају шта је у главама оних којима је слободарство највиша вриједност.” (4)
Косово је 200 година прије Косовске битке 1389. било не само наша духовна колијевка, него колијевка и срце српске државности. Пуна два вијека Немањићи су на Космету имали преко десет престоних мјеста (Призрен, Приштина, Пећ...), што је више него у било ком дијелу Србије и српских земаља после Косовске битке 1389.
Многе су се битке и бојеви одиграли на Косову, али српски народ памти само ону која се догодила у уторак 28 (15) јуна на Видов-дан 1389. И турски историчари дају већи значај Косовској битки него Битки на Марици 1371. гдје је прегажена тада најјача хришћанска снага у југоисточној Европи.
Много прије Косовске битке, на Косову је била већина српских културноисторијских споменика који представљају бисере српског градитељства, умјетности и културе. Данас су неки од њих заштићени од УНЕСКО-а као свјетске вриједности и уврштени су у свјетску баштину културе (Пећка патријаршија, Високи Дечани, цркве Богородица Љевишка и Грачаница). У повељи која се налази у Високим Дечанима („Дечанска повеља”) пише да је у 14. вијеку на Косову живело 98 одсто српског православног становништва.
Када је у питању сама Косовска битка 1389, погибија кнеза Лазара и највећег дела елитне српске војске, српски народ, предвођен својом православном црквом као трајним ослонцем, је од почетка Лазарево жртвовање схватао као својеврсно жртвовање за Божију правду, православну вјеру, слободу, част народа и отаџбине и као примјер како се ваља жртвовати за те идеале. Све до данашњих дана то је усмено, писмено, а нарочито преко епске поезије и гусала преношено и усађивано у свијест и психу свим генерацијама Срба као косовски завјет и видовданска етика. Преношено је са кољена на кољено Лазарево приклањање „Царству небескоме”, његова чувена клетва и витешка етика жртвовања за узвишене идеале своје вјере, слободе и части народа ( „за крст часни и слободу златну”). Током историје та су схватања и примјери косовских јунака (Милош Обилић и други) дубоко ушла у свијест и душу сваког национално и духовно освјешћеног Србина као трајни етички и витешки постулати. Тим примјерима вјековима су се напајали наши нараштаји, што је и допринјело да српски народ опстане кроз своју бурну историју и да у правом смислу те ријечи постане историјски народ.
Двије године послије Косовске битке Српска православна црква је прогласила кнеза Лазара за свеца. Жртвовање кнеза Лазара за Божију правду, хришћанску вјеру и част свога народа у историји хришћанске цивилизације остаће као јединствен примјер духовне побједе хришћанске цивилизације. Ради тога многи косовску битку третирају као судбоносну Армагедон битку (Откровење Јованово 16-18, Библија) и упоређују је са битком у Термопилском кланцу (480. године прије нове ере), битком код Поатиеја (732 године) и Куликовским пољем 1380.
„Многе су државе и нације пропадале без трагичног осећања свог пада. Срби су својим духовним осећајем за историјски трагизам и религиозно-етичким памћењем своје катастрофе показали да своју историју осјећају у пуној одговорности као морални субјекат и свјесно колективно историјско лице. Кајање, свест сопствене кривице и заслуженог унижења, давало је подстрека за дизање и нови почетак. Ово је главни и најдубљи морални елеменат косовског култа; освета душманину не исцрпљује сву психолошку суштину косовског култа. Тај култ је прије свега једно дубље, унутрашње, обрачунавање са самим собом.“ (5)
Наша народна епска поезија, без премца у свијету, је на префињен и симболичан начин опјевала косовску трагедију (Косовски циклус епских пјесама – „Косовијада”) и преселила је у легенду.
Академик и пјесник Рајко Петров Ного, један од најбољих познавалаца наше епске народне поезије и феномена Косова, је написао: „Све су наше јуначке пјесме о Косову, оне преткосовске косово слуте, оне послије косово памте као усудно мјесто са којег се из моћи и сјаја немањићког падало у таму ропства. Уз гусле је јуначка пјесма косовску битку била пет вјекова. Гусларев сан о слободи и јесте небеско царство. Оно није на небу већ у поезији“ (6) И додаје „наша повјесница и народна пјесмарица окупила се у јединствену рапсодију. Стожар те рапсодије је: „на убаву на пољу Косову – грдном судилишту – како вели Његош...“ (7)
Ного, луцидно, истиче стихове чија актуелност је убитачно очигледна:
„Цареви се отимљу о царство,
међусе се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи“.
И пророчки констатује: „Ови су стихови јамачно пролог косовској трагедији и „пошљедњем“ времену. Закон је погажен, силни од силнијих у цркву коње нагоне и канџијама читају књиге староставне. Са немоћним свирепи, а пред моћним понизни ови су бабови чауши и звекири, достојни вјесници надолазеће „тмуше азијатске... (8)
Када описују историјске догађаје наше епске пјесме су у основи тачне. Саме по себи оне су историја, историја писана у стиху која се пјева уз гусле или рецитује. Стихована историја! Многе наше епске пјесме су свевремене, оне су својеврсни монументални духовни споменици („Хасанагиница“, Бановић Страхиња“, „Зидање Скадра“, „Женидба Душанова“, „Болани Дојчин“, „Марко Краљевић укида свадбарину“…). У нашим епским пјесмама историчност је, дакле, важнија од поетичности и поетичне фразе. Зато српски народ од епске пјесме тражи да чује истину, моралну и витешку поуку и поруку, а не забаву. Када се епска пјесма пјева уз гусле или се рецитује, она се пажљиво слуша у потпуној тишини (попут синфонијског концерта). Када су у питању други инструменти и пјесме које се уз њих пјевају, слушаоци нерјетко запјевају заједно са пјевачем (пјевачима). То није могуће нити је дозвољено када гуслар пјева епску пјесму.
Наше епске пјесме казују о Косову као преломној тачки српске историје (вријеме прије Косова, вријеме послије Косова). Оне у косовској голготи виде етички смисао, морално начело и врлину без којих се не може дугорочно опстати нити васкрснути. То је вјековима етички и витешки императив национално и духовно освјешћених Срба.
„Илијада је значајна по свом широком епском оквиру, по љепоти описа, грандиозности и херојству јунака који су личили боговима или су сами богови, али су њени основни мотиви отимачина, увријеђено самољубље, подлост и преваре, (9) док су у нашем епском косовском циклусу основни мотиви свјесно жртвовање за идеале хришћанске, божије правде, слободе, витешког људског достојанства и часног живљења.
Многи блистави умови свијета: Гете, браћа Грим, Герхард Геземан и бројни други научници, књижевници, историчари и филозофи, дивили су се и диве се љепоти и универзалним етичким порукама, витешком кодексу људског живљења, жртвовању за узвишене идеале, подношењу мука у ропству и преживљавању српског народа у скоро немогућим условима за живот, што је на оригиналан и уникатан начин опјевала наша епска поезија.
(Посебно видјети мишљење генијалног Гетеа о епској народној поезији и гуслама – у прилогу овог рада.)
Српска народна епска поезија (епика) је непревазиђена школа етике. У нашим епским пјесмама нема „моралног дуализма“ – добро, врлину представља сам Бог због чега српску народну епику с правом можемо назвати српским народним Јеванђељем. Њемачки филозоф Емануел Кант је истицао да је прије него што је у својој етици, моралним законима и естетици нијансирао лијепо и узвишено претходно студирао српску јуначку народну епику у којој је налазио инспирацију.
Историчар Владимир Ћоровић као косовски завјет наводи следеће речи кнеза честитога: „Боље нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од маља, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живјели за свијет (на свијету), стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима.” (10)
А славни косовски витезови су му одговорили, као и безброј пута касније многи српски јунаци приликом одбране своје вјере, државе и слободе: „Нећемо штедети наше животе, ако треба умрећемо за отачаство наше. Принесимо себе Богу као живу жртву…. Не поштедимо живот наш, да живописан образац послије овога будемо другима”. (11)
Косовски завјет и видовдански култ трајно су присутни и урезани у свијест и памћење српског народа. Без тог завјета Срби би изгубили идентитет и не би постојали као Срби. Он је трајно присутан у дубинама колективне свјести српског народа из којих је вјековима српски народ подстицао на јунаштво и борбеност. Срби који су одбацили косовски завјет престали су да буду Срби. Па и они су се у тешким и судбоносним временима и ситуацијама поново враћали косовском завјету (видовданском култу) отворено се позивајући на њега у објашњавању насталих тешких ситуација. У том погледу упечатљив примјер је ортодоксног комунисте, Милована Ђиласа и његово мишљење о Видовданском култу и косовском завјету, што је у виду прилога дато у овом раду.
Свети косовски завјет је генетска основа и код нашег националног бића, „чистилиште наше савјести и непресушни извор најузвишенијих надахнућа”. Он се, међутим, не стиче само рођењем и српским поријеклом, већ искључиво опредјељењем, духовним и националним освјешћењем. Трагична и горка искуства која смо доживјели крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека опомињу нас да се на плану духовног и националног освјешћења потребно осмишљеније и интензивније ангажовати, као што је то у своје вријеме неуморно радио Свети Сава учвршћујући у српском народу православну вјеру и настојећи да код њега развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Управо најновија искуства су непобитно показала да је све што смо радили мимо темеља светосавља пропало и нестало.
„У одсудним тренуцима, у часовима искушења ја видим, да ми у дну душе, под тврдом кором и сивим талогом празних ријечи и извитоперених појмова који тако брзо изневјере, живе вјечне, несвјесне и благословене баштине дједова, који су тијело своје положили у стара расута гробишта, а једноставне и јаке врлине своје у темеље наших душа.“ (12)
Окупација и насилно измјештање територије Космета из састава наше отаџбине Србије и проглашавањем Косова државом од стране најекстремније терористичке организације у Европи (ОВК), довели су српски народ и државу, по ко зна који пут, пред голема искушења и изазове. Поново нам је, силом без преседана у историји и дипломатским калкулацијама, наметнута „Косовска битка”, коју готово непрекидно водимо преко шест стотина година. Она се тренутно одвија на поприштима наших срца, у нашим мислима и нашим душама. Зато нам је сада, више него икада у историји, поред свијетлих образа и јуначких срца, потребна и сва досадашња државничка и политичка мудрост, дипломатска способност и посебно искрено хришћанско покајање за наша „смртна сагрешења”.
При томе, никада не смијемо губити из вида чињеницу да Космет (Косово) није само дио или област наше отаџбине Србије, већ прије свега и изнад свега свети завјет да без смрти нема васкрсења што су у аманет оставили кнез Лазар и славни косовски витезови свим генерацијама Срба.
Актуелне тешкоће са којима смо суочени можемо превазићи једино отклањањем наших властитих слабости, заблуда и грешака. Покајање и дубљи, унутрашњи обрачун са самим собом, требају бити подстрек за нови почетак и узлет.
На то нам је својевремено указивао свети владика Николај Велимировић. Наводимо дио његовог апела, који је више него актуелан у данашње време:
„Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити. (...). Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви (...). Ми морамо скренути нашу пажњу са министарстава – власти, на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од сваког од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима и критикујемо друге, док о себи мало говоримо и себе ни мало не критикујемо. Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин – Србија би се препородила за три дана и за три године била би срећна, и ми бисмо сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом (...). Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо”. (13)
У историји српског народа било је периода када су апатичност и дефетизам преовладавали у српском друштву. Карактерно слабији појединци су губили националну вољу, и вјеру у свој народ. Постајали су песимисти и дефетисти. Такви свој народ нису познавали као цјелину, његов колективни дух и несаломљиву вољу, баш у тешким тренуцима, па су га, увиђајући само материјалну страну, проглашавали отписаним а његову историју промашеном. То је, нажалост, дошло до изражаја у неколико наврата у посљедњих двадесетак година претежно код дијела интелигенције и политичке елите склоне прагматизму, имитацији и подаништву. Еклантантан примјер је иступ предсједника САНУ о часном одрицању од Косова, што је шокирало све национално и духовно освјешћене Србе широм планете.
Српски народ је управо своју виталност и несаломивост доказао способношћу да из душевне клонулости и моралне малаксалости устане спреман за велика дјела, па чак и наднаравне подвиге. Доказао је: „да Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више: она је отаџбина великог народа” (академик Драган Недељковић).
Национално и духовно освјешћени, привржени идеалима слободе и правде, надахнути светим косовским завјетом, с вјером у Бога и Српство, Косово неће бити изгубљено. „Није све пропало када пропало све је”, како је изразио суштину нашег оптимистичког менталитета академик и пјесник Рајко Петров Ного.
Немамо право на песимизам и дефетизам!
Оптимизам је обавеза свију нас!
Ко без борбе Свети Космет прода
Проклет био од Бога и рода.
Вратићемо земљу Свету,
Догодине на Космету!
За најузвишенија дјела никада нису постојали повољни услови!
Ријеч имају дјела!
(1) Радован Самарџић: „Косовско определење“, СКЗ, Београд, 1990, стр. 58
(2) Атанасије Јефтић: „Свети Сава и косовски зајвет, СКЗ, Београд, 1992, стр. 237
(2) Атанасије Јефтић: „Свети Сава и косовски зајвет, СКЗ, Београд, 1992, стр. 237
(3) Владимир Дворниковић: „Карактерологија Југословена, Београд, 1939, стр. 124
(4) Милорад Вучелић, „Печат” ( Лист слободне Србије), бр.267. 10. мај. 2013; стр. 25
(5) С. Јовановић: „Карактерологија Срба“, Научна књига Београд, 1995. године, стр. 199-200
(6) Рајко Петров Ного: „Ој давори, Ти Косово Равно“, „Печат“, број 177, од 5. августа 2011. године, стр.61
(7) Рајко Петров Ного: „Ој давори, Ти Косово Равно“, „Печат“, број 177, од 5. августа 2011. године, стр. 62
(8) Рајко Петров Ного: „Ој давори, Ти Косово Равно“, „Печат“, број 177, од 5. августа 2011, стр. 62
(9) Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих Подгорица, 2005, стр.301
(10) Ћоровић Владимир: „Историја Срба” Октоих, Подгорица, 2005, стр. 301
(11) Ћоровић Владимир: „Историја Срба” Октоих, Подгорица, 2005, стр. 301
(12) Иво Андрић: Ex Ponto, Просвета, Београд, 1976, стр. 20
(13) Цитат преузет из говора академика Драгана Недељковића на Другом конгресу српских интелектуалаца у Београду, 22. априла 1994.