О ЉУБАВИ
О љубави све је речено,а опет је нико неће знати...
Талас живота пуца.
Лудило оживи...
И нико не зна кога волиш,
тајна је то,
осећај само твој.
Ни ти драги не знаш колико си мој.
Бирала сам да нестанем,
а желим да у твом срцу останем,
као незаборављена,
као вољена...
И ко би сада разумео мене?
Ја никада нисам била ближе Богу,
никада више срећна и жива,
као поред тебе.
Била сам сјај у твом оку,
и ту сам спознала себе.
Волим...
Али, моја савест милости нема.
Норме и правила,
морал и стид,
подижу зид.
Затворило се небо жељо моја,
за љубав моју,
али срце није.
У души твој лик се крије,
а ти не знаш драги колико си мој...
КРИК
Анђео није спавао,само се за њу молио,
на коленима, бело се платно кидало
и небо се сламало...
Његове сузе су падале,
а грех јој је разум мутио.
Анђео је наслутио...
Ако погреши,
неће преживети.
Ако погреши, неће трајати.
А он о њој брине...
А од крштења,
није имала већег искушења...
Кроз поглед се жеља родила,
срце се отворило,
ломио се стид...
Анђео се молио:
,,Господе, нека је остави,
без речи, без објашњења...
Господе, помози,
за њену љубав нема решења.“
Небо се отворило.
Порука је стигла:
,,Све је то лепо, али...”
Из ње се разлио крик.
Зар у њему бледи њен лик?
ПОСЛЕ КИШЕ
Враћам се после кише.Журим, срце све јаче бије...
Враћам се,
под крошњу старог кестена...
Враћам се,
али ње нема више.
Остала је само сива копрена...
Земља је врела,
Играју се испарења кише,
муте ми вид...
Јасније гледам, ни копрене нема.
Срце све јаче бије,
желим је, а ње није…
Тражим у трави трагове стопала.
Да ми је макар...
Да ми је њен траг...
Ма, не може то да се опише.
Сећам се,
њена стопала су мала,
али и задње трагове избрисаше кише...
Писак воза...
Тргох се.
Гледам да ли ће доћи?
Рекла је ,, довиђења.”
Вратио сам се,
срце још јаче бије,
али она није...
А мени остадоше
непроспаване ноћи,
и ништа више.
Задње трагове избрисаше кише...